Ne razumem dijalektiku egzotičnih kuhinja. Ne verujem u teoriju da nagomilani kvantitet lako prelazi u kvalitet samo ako bude umočen u čokoladnu penu.
Kad pominjem egzotiku, jasno vam je da mesto zločina nije naše područje, tačnije – jeste domaća lokacija, ali je u pitanju istočnjačka kuhinja, posle koje uvek ostanem gladan.
Poslednjeg puta kada sam imao čast da budem uslužen nekim delikatesom, obrok mi se sastojao od mlevenog mesa serviranog u sirovom stanju – mmm.
Mislio sam da ću ubuduće nastaviti samo sa poštenom hranom, no nedavno sam se opet prevario. Prijatelj me je pozvao na večeru s nogu u jednom malom restoranu: „Videćeš već, super hrana, super mesto.“
Kada smo stigli u mračnu, najmračniju ulicu u tom kraju, ukazao se lokal. Šta da vam kažem – gala. Plastične stolice i selotejp na lamperiji, ali nije delovalo prljavo. Egzotično. Da, to je prava reč.
Oko nas četa folkloriranih radnika u ugostiteljstvu, samo trčkaraju oko stolova.
Vidim piletinu, božanstveno reš pečenu, pliva u sosu, pa krastavčići, pa pečurke, pa riba sa pirinčem, pa aromatični sosevi. Pomislim: „Divota! Darežljivi Istok! Jednostavno daju sve što imaju, a ti izvoli, pa biraj.“ Onda je počeo horor.
Mešanje ukusa kakvo do tada nisam video. Supe su bile kisele, piletina slatka, malo luka, malo vina, malo meda i kiseli krastavci. A ljudi za susednim stolovima uživaju. Moj prijatelj se takođe veseli. Valjda mu se dopada riba sa pireom od banane, šta znam. Ne samo da sam žrtva alijenacije nego ću još ostati i gladan.
Od mene se očekuje da naručim. „Kafa“, kažem. Zapalim cigaretu i nastavim da razmišljam hoće li kelneri u kuhinji sve ono što ostane nepojedeno opet raščlaniti na elemente. Lepo čoveku dođe da zatraži prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje pod svojom kuhinjom podrazumevaju mešanje nespojivih ukusa.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com