Kada stanemo na ludi kamen, više ne vidimo boju kože, godine, socijalno poreklo, obrazovanje ili veroispovest. Ili se neprestano podsećamo da su razlike podsticaj i bogatstvo, ponosni što uspevamo da prevaziđemo te očigledne „prepreke“. Potom, kada zaljubljenost prođe, ponekad pomislimo da nije lako celog života braniti neuobičajeni izbor. I pokajemo se što nismo slušali i birali partnera „među svojima“. Da li je to baš uvek tako?
Mehanizam koji nas vodi prema osobi koja je potpuno različita od nas složen je i prilično tajanstven. Tokom polnog i emocionalnog sazrevanja svako od nas nesvesno stvara „idealnog partnera“. On je obično mešavina tradicionalnih vrednosti i normi, koje nas vuku ka sličnima, i „buntovnih“ aspekata, koji nas guraju u nepoznato. Da li će preovladati jedno ili drugo zavisi od niza faktora koji na kraju određuju naš izbor. U današnjem svetu broj parova iz različitih kulturnih i socijalnih miljea je u stalnom porastu.
Međutim, to ne znači da predrasude više ne postoje. Štaviše, one i u najliberalnijim društvima neprestano prate parove koji ne ulaze u tradicionalne kanone „normalnog“. Moglo bi se reći da se najmanje odnose na boju kože, a veoma su snažne kada su u pitanju različite vere, kulture, običaji. A oni koji osuđuju nisu samo nepoznati ili poznanici već pre svega porodica, što mešanim parovima donosi najviše muke i stresa, pa i iskušenja.
U svetu bajki, dve toliko različite osobe pobeđuju sve koji žele da ih razdvoje i ostaju zauvek zajedno. U realnosti, međutim, stvari stoje sasvim drugačije i prepreka ima mnogo i na svakom ćošku. Zato takve veze mogu da uspeju samo ako su savršeno jake i uz puno poverenje i poznavanje partnera. Zbog toga su one često i jače – ako uspeju da izdrže prvobitni pritisak, opstaju.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com