Kod nas se ne baš rado i tek sporadično za pomoć zbog batina u kući na SOS telefone javljaju žene; u svetu takvi telefoni postoje i za muškarce.
Žene su nasilju sklone koliko i muškarci i mada ga one primenjuju ređe – broj takvih slučajeva nije zanemarljiv. Gledajući sprovedena istraživanja i posmatrano od slučaja do slučaja, žensko nasilno rešavanje problema u kući takođe može da bude surovo, veoma brutalno i krvavo. Uostalom, setite se samo ledi Magbet.
Dok (statistički posmatrano) tokom poslednjih decenija nasilje koje sprovode muškarci opada zbog češćeg suzbijanja, nasilje inicirano od strane žena je stabilno. Dakle, broj siledžija u suknji se ne menja. Najopasnije su devojke između dvadeset i trideset godina – tabadžije u punoj snazi.
Žene pribegavaju fizičkim obračunima onda kada osete da valja zadati prvi udarac, jer smatraju da je bolje udariti nego reagovati na napad. Takođe, žene će mnogo češće potegnuti neko oružje (zanimljivo, pre nož nego vatreno oružje), a kad je reč o rezultatima dvoboja – muškarci u velikoj meri zadobijaju teške telesne povrede.
Zbog čega započinju fizičke okršaje? Najčešći odgovor je: „Zato što znam da ga neću povrediti“(?!), a za njim slede: „Moj partner nije bio dovoljno osetljiv za moje potrebe“, „Želela sam da me konačno primeti“, „Partner me nije slušao“, „Vređao me je“, itd. Najređi razlog bio je: „Partner me je zlostavljao.“
Ipak, muškarci retko pozivaju SOS telefon koji im je namenjen. Razlozi za to su brojni i najčešće se kreću od pokušaja održavanja mačo stava, stida i poricanja, pa preko nepriznavanja problema koji postoji, sve do inercije i nesposobnosti da se vidi bilo šta drugo u vezi sa nasilnom partnerkom osim njenih dobrih strana. Dakle, nasilje u porodici, i to u mnogo većem broju nego što se to misli, trpi i jači pol.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com