Oduvek me je zanimala jedna forma zabave koja ima veze sa feminizmom. Drugim rečima – harem.
Budući da živim u monogamnom okruženju, oduvek sam umirao od želje da vidim kako izgleda pravi harem – bar toliko, ako ga već ne mogu imati. Drugim rečima, kada bih se našao na nekoj autentičnoj carigradskoj lokaciji, umesto umetničkih dela neprocenjive vrednosti, carske biblioteke ili najveće zbirke minijatura na svetu, najpre bih poželeo da vidim harem.
Možda zvuči vulgarno, ali činjenica je da je harem uvek smeštan u najlepše krilo celog kompleksa i to tako da čovek pomisli kako je čitava palata izgrađena upravo radi tog jednog dela.
U haremu je, dakle, svaka prostorija svojevrstan biser, kreveti su mekani kao duša, ne smeš ni da pomisliš na njih, kao ni na raskošne odaje u kojima su doterivali lepotice kad bi im bio red za zna se šta.
Prenimo se za trenutak iz snova o poligamiji, možda bi bilo bolje da nas zanimaju mozaici. Razmišljanje o haremskim odajama dovodi nas do jednog drugog pitanja. Kako li je on, sultan, objašnjavao svojoj prvoj i legitimnoj ženi postojanje prostora kapaciteta hiljadu ženskadije.
– A ko su ti sve one ženske tamo? – Hm, sve bih rekao da će kiša. – Mani se toga, pitam te kakva je ono bujica žena? – Kojih žena? – Onih gologuzih lepotica. Nemoj mi samo reći da ih ne vidiš. – Dušo moja, meni je važno nebo, tražim oblake i zvezde, zašto bi me zanimalo išta drugo? – Abdul Hamide, ti mi nešto vrdaš.
Kako je svakodnevno žensko burgijanje rešavano u šerijatskom pravu? Da li su te lepotice imale propisnu dozvolu za nudiranje po dvorskim odajama, ili su to pravila koja opterećuju samo monogamne civilizacije?
Stiže mi moja draga. Moram da brišem, inače će biti inkvizicije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com