Pažljiviji čitalac verovatno je primetio kako nikada nijednu lošu ne zucnem o ženskom rodu. Računam da žena ima strašno mnogo. Negde oko pola ljudskog roda. Ako se ikada probude i pokrenu vlastitu tešku mašineriju, mogle bi preuzeti svet. I tako, zaobilazim njihov rod kao temu, osim kada mi idu na živce, na primer – svojom patološkom radoznalošću.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem kako, recimo, u nekom društvu pričam o nekom važnom događaju i to kao iz prve ruke. Opisujem, na primer, kako su se zgrade rušile kao kule od karata, kako su hiljade vatrogasaca ginule pokušavajući da ugase neki požar ili kako sam rođenim očima gledao nekog očajnika koji traži svoju decu, a prekrasna mlada žena skače kroz prozor…
U tom trenutku, ako se u društvu koje sluša priču nalazi jedna jedina žena, ona će sigurno upitati: „A ko je bila ta žena?“ Zašto bi želela znati ko je bila ta žena u opasnosti – pojma nemam, međutim, pošto želim da nastavim priču, odgovaram nemarno: „Ne znam. Neka žena.“ A onda će ona nastaviti sa standardnim pitanjima tipa „da li je tamo živela“, ili „da li je živela sama“ i tako dalje. I ja onda ne mogu da nastavim priču, jer ona želi da zna sve pojedinosti. A volim da pričam o tim katastrofičnim situacijama pošto ih obično mogu dramatično prikazati, zahvaljujući dugoj praksi.
Onda sam jednog dana, pukim slučajem, našao rešenje problema. Pričao sam istu priču, a kada sam došao do skoka cice kroz prozor i kada je jedna dama upala sa onim „a ko je ona bila“, izrazito nadahnuto izgovorio sam: „Nada Simić.“ I prvi put u životu uspeo sam da završim svoju priču. Izgleda da je to zlatno pravilo za srećan i dugovečan život – ženama moraš reći imena.
Međutim, nije to slučaj samo sa njima. Kad god mi danas neko postavi to famozno pitanje – ko je on ili ona, ja samo kažem neko ime, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazim ili lokacije o kojoj se govori. Dotična osoba zadovoljno zaveže gubicu i tako ja lepo završim priču. Šta je ime, dakle? Mir i spokojstvo, eto šta je.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com