Sigurno je da čoveku prija kada primeti da mu se dive. Ipak, ne mora svako iskreno divljenje da bude i prijatno, a ne mora da bude ni iskreno.
Ako neko sa velikim uspehom izaziva divljenje svog neposrednog okruženja pričajući masne viceve od kojih sve žene u blizini menjaju boju kao semafori, zgodno mirno mesto na kom ste planirali da popijete neku od svojih dnevnih kafa može početi da liči na prostor pun dima u kojem čak i ne želite da potražite pogledom kelnera kako biste poručili. Osećate se nekako sputano. Nervira vas ljudski sebičluk u tom iskrenom divljenju, što je mnogo bolje nego da vas, recimo, nervira usamljena mušica koja tiho mili po stolu, jer se ne usuđuje da mili naglas. Najbolje je odzujati.
„Iskreno divljenje“ može imati i svoju korisnu stranu kada, recimo, želite da ispravite neku društvenu nepravdu. To je ona opštepoznata situacija u kojoj na lice stavljate crnu masku i postajete Zoro – osvetnik, zaštitnik poniženih, uvređenih i onih koji ne vole fudbal. Opišimo čitavu stvar malo konkretnije.
Pisca ovih redova, i to ne zbog neke zlobe, užasno nerviraju počasti koje se ukazuju sportistima. Koliko ja shvatam iz analize domaćih primera, sportisti su dar božji ljudskom rodu. Veličina divljenja zavisi najpre od postignutog rezultata, a zatim i od toga da li se radi o čitavom timu ili pojedincu. Pojedinačnim pobednicima mase za sada ukazuju manje pažnje, što je odlično, jer smo podobni za manipulisanje, pa bi pobednička slavlja mogla da prerastu u anarhiju ukoliko bi se pojedinac malo ozbiljnije potrudio.
„Ipak…“, reći će neko. „Ipak, još u drevnoj Grčkoj…“
Pa dobro, čak i ta drevna Grčka jeste argument, ali – recite vi meni – da li ste tamo mogli čuti: „Pogledaj ovu konjinu!“ Potapšete pobednika po leđima. „Kako je samo balavi huligan zabio gol kao iz topa sa dvadeset i pet metara?“ Lice mu je blaženo od komplimenta. „Samo je debil poput tebe mogao onako da probije njihovu odbranu.“ Pobednik vas razdragano grli. „A dečko je tri najlepše godine života proveo u trećem razredu! Ali to ti je kad si talenat, prosto budeš rođen s glavom u nogama, reci, propalitetu.“ „Propalitet“ se čudom čudi šta vam je kad ga toliko hvalite, možda malo i pocrveni. Ovde se možete zaustaviti, ali ne morate.
Ako ste kojim slučajem zaista poštovalac sporta i dotičnog sportiste i ako ste spremni na šalu, a možda i batine ukoliko se ispalite, možete još dodati: „Da mi je samo znati kako takav prostak može imati onako strašan šut, čime li smo te samo zaslužili?“ Onda je samo stvar veštine završiti takav razgovor sa tri srdačna poljupca i neveštim autogramom osobe koja u glavi očito nema mozga ni koliko crnog pod noktom. Ipak…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com