Nedavno obimno istraživanje koje su sproveli dr Ronald Roner (Ronald Rohner) i Robert Venecijano (Robert Veneziano) sa Univerziteta u Konektikatu, pokazalo je da očeva ljubav, odnosno njen izostanak, ni u kom slučaju nije činilac koji treba zanemariti u analizi razvoja dečje ličnosti. Štaviše, prisustvo ili odsustvo očeve pažnje po nekim aspektima može čak biti i važnije od majčine.
Roner i Venecijano naglašavaju da je “najvažnije, ali istovremeno i potpuno iznenađujuće, upravo otkriće da ljubav majke ne mora biti presudna”. Ova dvojica naučnika uzela su u obzir blizu stotinu američkih i evropskih istraživanja sprovedenih od 1949. do 2001. godine čiji je predmet pručavanja uticaj roditelja na ponašanje i psihologiju svoje dece.
Prema rezultatima njihovog rada, istraživanja govore da nivo prihvatanja/odbacivanja koje dete percepira i primi od strane oca utiče na njegov razvoj isto koliko i prisustvo/odsustvo majčine ljubavi.
Dalje, može se izvesti zaključak da je izostanak ljubavi od strane bilo majke, bilo oca, jednako povezan sa manjkom samopoštovanja, emotivnom labilnošću, povučenošću, čak i depresijom i osećajem teskobe kod deteta. Pored toga, rizik od problema vezanih za agresivno ponašanje, alkohol, narkotike i prestupništvo podjednako je vezan za oboje roditelja, odnosno za prihvatanje/odbacivanje deteta od strane bilo koga od njih.
Ljubav i pažnja koju detetu ukazuje neko od roditelja odražava se, sa druge strane, podjednako pozitivno na sreću i dobrobit deteta i njegov društveni i školski život, bilo da je u pitanju rano detinjstvo ili adolescencija (i, naravno, sve ono što je između ove dve krajnosti).
Zaključak o velikoj važnosti očeve ljubavi zasniva se na tome što mnoge studije skreću pažnju na to da je izostanak očeve ljubavi jedan od ključnih faktora u genezi problema bolesti zavisnosti, pojavi maloletničke delikvencije, kao i poremećaja u razvoju ličnosti ili ponašanja. Naučno potkrepljenje za ove zaključke (u smislu dokaza i objašnjenja razloga) još uvek nije poznato, ali Roner i Venecijano najavljuju da će se u nastavku istraživanja podrobnije pozabaviti baš ovim pitanjem.
Dr Ronald Roner ističe da mu namera ni u kom slučaju nije da nipodaštava značaj ljubavi majke, niti da je predstavi kao manje važnu od očeve. Naprotiv, on je želeo da demistifikuje pojmove u vezi sa kojima je američko društvo (kao, uostalom, i sva druga) vrlo pristrasno, stavljajući ulogu majke uvek u prvi plan, uz zanemarivanje, kako Roner kaže, “jednako ključne” uloge oca.
On zaključuje: “Po nekim pitanjima, ljubav koju otac ispoljava prema detetu ima vrlo snažan uticaj. Prema tome, trebalo bi da se okanemo pretpostavke po kojoj je majka jedino odgovorna za probleme svoje dece, a isto tako se nadamo da će ova otkrića podstaći očeve da ubuduće, imajući u vidu da snose odgovornost jednako koliko i majke, preuzmu aktivniju ulogu u podizanju svoje dece.”
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com