Čak i kada nas nije uhvatila „žuta minuta“, desi nam se da nas okruženje u kom živimo ili radimo nervira na dnevnoj bazi svojim „originalnim“ i nimalo izvodljivim idejama. Kada takvi predlozi postanu nepodnošljivi (što katkad ne može da se izbegne), sve u vazduhu miriše na sukob. A kada se kaže sukob, iako znamo da će situacija na kraju dobiti neku vrstu definitivnog razrešenja, svesni smo i toga da do takvog raspleta može doći tek pošto se izbaci ogromna količina negativne energije koju osećamo. U redu, danas se stalno insistira na tome da je bitno shvatiti važnost dobre komunikacije. Ali, da li je to moguće bez izazivanja sukoba?
Nažalost, čini se da nije. Sukobi ne moraju da budu krupni, ne moraju da prerastu u svađe astronomskih razmera, ali sama činjenica da ih ima deluje opterećujuće, i ako smo se u sukobu s nekim već našli, treba postupiti što je racionalnije moguće. Treba pokušati da se sve izvede bez mnogo nerviranja. Naravno, lako je reći, ali kako to postići? A šta ako je osoba s kojom se konfrontiramo u svakom pogledu „jača od nas“? Da li se treba predati, ili se treba boriti zato što je reč o nekim suštinskim pitanjima? Bilo kako bilo, čak i ako iz nekog sukoba izađemo kao moralni pobednik, treba biti svestan da takva vrsta trijumfa može biti mač s dve oštrice. Dobra saradnja je od ključne važnosti, tako nam govore, ali šta kada se dogode situacije u kojima nije moguće ostvariti je?
Neko će reći da je u takvim situacijama najlakše povući se i napustiti bojno polje. Neko drugi će na istom polju ostati do samog kraja. Ko zna, možda se tok bitke na kraju okrene u sasvim suprotnom i neočekivanom pravcu pa pobednik postane poraženi? A neko ko je dovoljno mudar, ko u sebi ima dovoljno urođene diplomatske veštine, uvek će naći pravi način da izbegne sukob.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com