Stara izreka kaže: "Najvažnije je imati šlifa. Gospodin se rađa, ne može da se postane". Postoji i ona druga stara, koja kaže: "Kakav otac, takav sin", kao i ona da odelo ne čini čoveka. Živimo u vremenu kada sve tri izreke mogu da se promene, i to s rezultatima koji ne moraju da imaju negativnu konotaciju. Ono što je za sve nas karakteristično kada je kupovina odeće u pitanju, jeste to da se mahom delimo na dve grupe: na one koji u radnji s odećom mogu da izdrže svega pet minuta i ona one koji mogu da kupuju iz hobija. Za razliku od žena, mi ne kupujemo toliko u skladu sa sezonom ili modnim novitetima, već više prema nekom sopstvenom nepisanom obrascu.
U neko prošlo doba verovalo se da dečak postaje mladić kada počne da nosi dugačke pantalone, a da mladić postaje čovek onda kada počne da nosi odelo. Naši stari su zato redovno posećivali svoje krojače da im naprave po jedno novo odelo i odgovarajući mantil (ili kaput). Obično se radilo o minimalnoj promeni kroja, o sivo-beloj prugastoj postavi kao prepoznatljivom detalju, što je bio i stilski potpis i potvrda da je reč o unikatnom odelu. Kad smo lepo obučeni, ljudi nas ozbiljnije shvataju. Možda bi tako trebalo da glasi redefinisanje poslovice "Odelo ne čini čoveka". Evolucija stila dogodila nam se paralelno sa životnom evolucijom.
Danas stil možemo da definišemo kao stvar nasleđa i obrazovanja, formalnog i neformalnog, kombinaciju onoga što smo nasledili i onoga što smo u međuvremenu naučili. A cilj je, kao i uvek, samo jedan – stvaranje ličnog stilskog potpisa.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com