Jedna od bitnih činjenica kada je reč o vezama jeste to da samo mali broj parova uspe da "izgalopira" do ravnopravnog odnosa zasnovanog na samopoštovanju i međusobnom uvažavanju oba partnera. Međutim, do toga se ne stiže kasom, već postepenim osvajanjem umeća ravnopravnosti, što podrazumeva umetnost sagledavanja stvarnosti iz ugla onog drugog, napuštanja uske sopstvene pozicije da bi se uživelo u poziciju želje i htenja partnera. Muškarci koji se u startu povlače, to jest odustaju od sopstvenog stava, kao i oni koji su naprosto gluvi za sve što dolazi s druge strane imaju podjednako velik problem.
Brzi odgovori o razlozima za podređenu poziciju tipa "on živi u njenom stanu s njenom porodicom" ili "on je manje uspešan, i to ga frustrira", odnosno "ona je prosto takva, a on je neizmerno voli", gotovo stoprocentno promašuju suštinu. Sve su to povodi koji mogu biti tek nadogradnja onoga što uvek i svuda nosimo sa sobom i pokazujemo u odnosu s partnerkom koga god i gde god ga sreli. Muškarac koji je vaspitan kao nezavisan čovek neće usled lošeg spleta okolnosti (recimo, u svojoj karijeri) do te mere izgubiti samokontrolu i samopouzdanje da se istog trenutka "podvuče pod njenu suknju". On neće čak ni razmišljati na taj način. To su suviše uski kalupi da bismo uspeli da se kroz njih izrazimo.
Muškarac naviknut da se preterano oslanja na druge (roditelje u detinjstvu ili stariju braću tokom adolescencije) na isti način se ponaša i u vezama koje uspostavlja u zrelosti. Njemu će uvek biti potrebna inicijativa sa suprotne strane, a sopstvenu neodlučnost nazvaće "traženjem podrške". Međutim, ono što se tu neistinito naziva "podrškom" u stvari je potreba za odobravanjem, dobijanjem zelenog svetla za svoju želju ili nameru, kao i potencijalni strah od kazne ukoliko se dogodi suprotno.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com