Večito pitanje koje se nameće u muško-ženskim odnosima jeste ko koga vodi. Pri tom se ređe razmišlja o tome ko koga vodi u kom pravcu i zbog čega. Istina, katkad se raspravlja i o tome, ali se akcenat ipak stavlja na to ko je koga poveo, ko je u nekoj vezi temperamentniji, ko je kome uspeo da nametne svoj sistem vrednosti. A oni koji posmatraju određeni par mogu samo da se pitaju kako je neko buntovan i nestalan mogao da se skrasi pored nekoga ko je u poređenju s njim jedva nešto više od šarmantnog? Možda je upravo u tome ključ. Ona priča o tome da se razlike privlače bolje od sličnosti istinitija je u ljubavi nego u bilo kojoj drugoj oblasti života.
Naše prirode često umeju da nam budu najveći neprijatelji. Zbog toga je dobro i vredno pored sebe imati osobu koja će te zamke na vreme prepoznati umesto nas. Način na koji će nam ona to saopštiti stvar je individualnog izbora, ali zašto nas neko s vremena na vreme ne bi podsetio na to da je katkad dobro reći "ne" umesto toliko često izgovaranog "da"? Zašto nam neko ne bi skrenuo pažnju na to da ponekad umemo da popuštamo drugima i onda kad treba i onda kad nam to uopšte nije potrebno? Ukoliko se pri tom ispostavi da je to pitanje postavljeno u pravo vreme i na pravom mestu, kome je onda uopšte stalo da otkriva zakonitosti unutar jedve veze, da se uopšte bavi time ko je zaveden, ko je zavodio, ko koga vodi i u kom pravcu?
Sve to postaje sasvim nevažno ukoliko pored sebe imamo osobu koja se trudi da nas usreći ili ako smo mi osoba koja usrećuje drugu stranu. Ono što najčešće čini da dopuštamo drugima da nas povedu nije znak naše slabosti, već pre odraz želje da se prepustimo nečijoj duhovitosti, osećajnosti i dobroti. I kako onda izaći na kraj s takvim osobama, koje prepoznaju sve naše vrline baš onako kako mi prepoznajemo njihove, osim da im sve vreme gledamo kroz prste?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com