Bez obzira na to kog smo uzrasta, svakog od nas pre ili kasnije noću pohode nedoumice o vezi u kojoj se nalazimo. Ko tu zapravo „nosi pantalone“? Ko odlučuje kada treba da se donese ključna odluka? To je ono kada se plašimo da sami o sebi ili da drugi o nama ne pomisle da smo „papučići“. Znate o kome je reč, to je glavni junak svih naših slabićkih prošlosti i budućnosti.
Verovatno se svi možemo složiti oko toga da je reč o univerzalnom pojmu koji dovodi u pitanje naš muški ego. Svaka kultura verovatno ima neki svoj naziv za muškarce koji su nekada bili kukavice ili slabići – a verovatno i za one koji se sami tako deklarišu. Milionima godina unazad žene privlače muškarci koji su u stanju da ih zaštite i obezbede. To su muškarci koji ostavljaju utisak nekoga s kime vredi provesti život i osnovati porodicu, oni koji su hrabri i koji žele da pokažu tu svoju hrabrost. Zašto bi onda iko bio šonja? Pomislio bi čovek da su takvi tipovi odavno genetski iskorenjeni. Deo odgovora jeste u tome što se takve kvalifikacije najčešće koriste u svakodnevnim situacijama, bez prevelikog rizika, kao instant podstrek za određeni oblik muškog ponašanja. „Ne budi šonja, popij do kraja to pivo“.
Nesumnjivo je da najfunkcionalnija, nedvosmislena upotreba te reči bez izuzetka počinje sa „nemoj“. I skoro se po pravilu dešava da oni koji su najodlučniji u želji da u svakoj bogovetnoj situaciji ne ispadnu šonje dolaze iz redova onih koji najgluplji. Normalnog savremenog muškarca ne može duboko povrediti ako ga nazovete šonjom. Posredi je izlizan, svakodnevni izraz. Možda je danas potrebno čak i više hrabrosti da se bude šonja, pošto to podrazumeva procenu, oprez, realno sagledavanje situacije i sposobnost da se neko izdvoji iz čopora. Na kraju krajeva, postoje pravi razlozi da se biju samo važne i prave bitke.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com