Da li vam je poznat slučaj intelektualaca za koje ste sasvim sigurni da su sve do vratolomnog salta (mortale) u finoću nosili dugačke gaće sa učkurom? Ne znam kako je s vama, ali meni to ide nekako instinktivno. Provalim ih čim ih ugledam!
Oni najčešće žive u građevinama koje podsećaju na gotske dvorce koje sanja neki istoričar umetnosti pod temperaturom od četrdeset i dva stepena, na kapijama imaju karijatide ili mitske motive, a nešto ruralniji tipovi opredeljuju se za gipsane lavove i ostale opasne životinje.
U tim velelepnim kućama koje nazivaju svojim skromnim domovima, gde se živi onako skromno, seljački, najčešće imaju desetak soba. To je da bi mogli da kažu gostima: „Ovo je living rum, a sada izvolite u plavi salon.“ A gde vam je living špajz, moliću lepo?
U stvari, najviše razmišljam o tome kako je čudno da seljaci kao šašavi prodaju svoju zemlju i sele se u Beograd.
U gradu se na početku muče, ali ipak uspeju da se nekako dokotrljaju do centra. Najpre kupe peglu, pa šporet (na struju), pa radio i televizor, pa mašine za pranje veša i suđa, pa mali auto, a onda veći, pa mali stan, zatim još veći, pa stilski nameštaj u kome čoveka hvata lumbago od ukočenosti istog časa kada sedne na neku blesavu lažnu skalameriju sa ravnim naslonom, a onda – što je zanimljivo – isti ti seljaci koji su već jedanput prodali svoju rođenu kuću na selu, đuture sa babinim i dedinim kostima, sad kupuju neku drugu kuću izvan Beograda. Tako se krug zatvara.
Pošto neki od vas možda nikada neće imati jedinstvenu priliku da upoznaju osobu koja je zauvek „raskrstila“ sa ostacima malograđanskog sitnosopstveničkog pogleda na svet, osobu koja je izbacila iz upotrebe interpunkciju, stil, smisao i gramatiku – trebalo bi u svrhu približavanja onoga o čemu pišem balsamovati dugački nokat sa malog prsta (što obično prikuje moj pogled i duh) kojim u toku kraćeg ali srdačnog razgovora neponovljivo-naizmenično čačkaju nos i uvo. Dakle, možda ne vidite pećinu, ali primat je uvek uočljiv.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com