Znate li onu situaciju koju su istoričari svojevremeno nazivali masovnom migracijom, a koja je danas poznata pod popularnim nazivom međunarodni kongres?
Otprilike jednom godišnje – najčešće u proleće, mada može i tokom zime kao što je to sada slučaj – udruženja urologa, meteorologa i ekologa, a bogami i jurista sa raznih strana naglo spopadne neodoljiva želja da se negde nađu i istutnje na sedam dana, a sve o trošku neke organizacije sponzora ili državne ustanove ili jednostavno na račun građana.
Pisac ovih redova voli da putuje, ali ne voli obaveze koje nameće sam odlazak na kongres. To nije bez razloga.
Pre svega, prva tačka programa redovno bude gala večera sa mnogo pića, dobrih želja i dvosatnom pozdravnom besedom onoga koji otvara manifestaciju. Problem je u tome što tog čoveka najčešće niko i ne sluša, jer dok on citira Marksa, gosti obično ne mogu da smetnu sa uma Spensera.
Ipak, važno je da se redosled poštuje. Onda kongresi postanu zdrava stvar koju čak i doktori preporučuju (uostalom, i oni imaju svoje simpozijume). Kongresi usreće svakoga – i goste i domaćine, a zajedno sa njima i lokalne hotele, prodavnice, restorane, da i ne spominjem salone za masažu.
U toj bespoštednoj igri organizacije jedini gubitnik je onaj koji plaća čitavu igranku, pojedinac ili organizacija, ali oni su ionako u manjini. Većina je na kongresu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com