Krilatica da "ljudi ne vole promene" jednostavno nije kompatibilna sa savremenim životom – koji je sav sazdan od promena. Sve se vrti, sve se menja, svakoga trenutka. Kreatori tih promena su sami ljudi. A ti isti ljudi ne vole promene koje diraju u ono što već funkcioniše. Ima li kraja tom vrzinom kolu u koje smo se upleli? Čini se da nema. Ipak, na kraju se u realnosti ispostavi da retko šta u stvari funkcioniše. Nezasita je ta naša žeđ za novim, boljim. Prihvatamo promene nabolje, i kao takve ih volimo. A ukoliko ne ispune obećanja, promene, one nepredvidive i nestabilne, postaju predmet mržnje. Ne treba nam prazna retorika, potrebno nam je konkretno delanje.
Stvari se stalno menjaju. Promene koje se događaju često jesu skokovite, jer postepen boljitak vodi brzom propadanju. Ali kad kažemo da se promene stalno događaju, stiče se utisak da to zapravo i ne ukazuje na neki novitet sam po sebi. Dobro, promene i nisu novitet u savremenom svetu. Dakle, sve promene nisu povezane samo s habitusom u kome živimo i radimo. Bitna komponenta promene jeste shvatanje razlike između trajnih i privremenih promena. Sposobnost da se to razgraniči i razlikuje jeste ono što nas suštinski čini pobednikom ili gubitnikom. Promena je dosta relativan pojam. Ona nosi osobine i dobrog i lošeg. Naime, ukoliko neka ideja ili inovacija nudi nešto novo, neku novu vrednost ili donosi novo bogatstvo, promena je dobra i morala bi da bude prihvaćena.
S druge strane, ukoliko padne na jednostavnim testovima, ne bi je trebalo uzimati za ozbiljno. Mudrost nije u činjenju onoga što je ispravno. Ona se nalazi u nečinjenju onoga za šta smo sigurni da je pogrešno. Problem je u dioptriji. Ukoliko nismo dalekovidi, teško ćemo prepoznati valjanost promene, a to će verovatno dalje dovesti i do straha od promene.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com