Nedavno sam svratio do porodičnog prijatelja, a njegov mali sin, nema mu više od metar i osamdeset, prođe kroz sobu, a da mi ni „be“ ne reče. Otac ga u skladu sa svojom roditeljskom dužnošću upita: „Miloše, jesi li pozdravio našeg gosta?“
„Nisam“, reče on i izađe, a otac se okrenu ka meni ozaren očinskim ponosom i reče: „Vidiš? Moj bucko nikad ne laže.“
Inače, ja bezobzirno koristim u svoje sebične literarne svrhe sve svoje ukućane, prijatelje i poznanike, kao i obično građanstvo koje svakodnevno susrećem po ulicama. Kud puklo da puklo! Zapravo, oni su mi često slamka spasa: kad mi sve drugo zataji, kada mi u zadnjem delu mozga ništa ne žmirka, odem svom mlađem bratu u sobu i bacim udicu.
„Sve četiri uvis, a? Nemaš nikakav domaći?“ „Nemam“, odgovara on, pošto ni on nikada ne laže. „Nastavnik nam se sutra razvodi.“
Je li? Trčim odmah u svoju sobu, a u mozgu mi već zuje predivne smešne kombinacije u vezi sa tom idejom. Recimo, ta podla mizerija od nastavnika razvodi se zato što… zato što… zato što su učenici u njegovo ime dali oglas u rubrici „Poznanstva“…
Međutim, moja bliža okolina nije potpuno zadovoljna time što me opskrbljuje temama, nego vodi računa i o rezultatima. Ono što pišem čitaju, a da im se pri tom mišić ne pomeri na licu, bez tračka osmeha, a kamoli da bi makar jednom rečju pohvalili moje besmrtne tvorevine. Ipak, tu i tamo udostoje se da izraze neko mišljenje. „Pa, meni ovo nije naročito pametno“, ili zađu u malo dublju analizu: „Ova poslednja rečenica je jeziva.“
Brat ima najviše obzira prema meni. Ni reč ne izgovori, samo umorno i kratko odmahne rukom kao da želi da kaže: „Joj, što si dosadan!“
Vole da sve bude ni po babu ni po stričevima, čisto i pošteno, bez rezerve i bez poštede, najoštrija kritika. Nema veze što ponekad znaju da budu malo drski, ovlaš mrzovoljni i tek malčice neotesani. Potrebni su mi baš takvi kakvi su – nepresušan izvor inspiracije sačinjen od ljudske neotesanosti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com