Nekada je to možda bilo čudno, ali danas je sve više parova koji su se upoznali i zavoleli preko interneta. Na kraju su se i venčali, ali u stvarnosti. Kako se to ljudi zavole i zaljube preko „mreže“? Zar nije dovoljno teško kada to treba da nam se dogodi prilikom gledanja licem u lice? Kako je onda moguće da se veze oko nas raspadaju, dok veza onih koji „četuju“ jača, a nisu ni mesec dana na istoj teritoriji (osim ako se izuzme virtuelni prostor)? Čini se da je odgovor na to pitanje veoma jednostavan, pa ga je možda zbog toga teže izgovoriti i priznati: možda je stvar upravo u tome što je komunikacija „umreženih“ ljubavnika bila lišena dosadnih sitnica koje postoje u vezama koje se dešavaju izistinski.
Njih dvoje nisu morali da se svađaju oko toga ko će ujutru prvi da uđe u kupatilo ukoliko kasne na posao. Kreativnost koju valja ispoljiti povodom toga šta će imati za ručak svedena im je na minimum (opterećenje oko svega toga, takođe). Ona njega nije opominjala da kotlić u kupatilu curi, on njoj nije prigovarao da već ima sličan par cipela kao one koje je baš juče kupila. Nisu morali da obilaze slave, preslave, rođendane i svadbe, da susreću roditelje, kumove, porodične prijatelje koji vole da zabadaju nos tamo gde mu nije mesto. U stvari, nekako se čini da su „internet parovi“ pravi srećnici jer opstaju zajedno baš zato što su propustili sve te sitnice koje vezu i zajednički život čine vezom.
Praktično, „internet veze“ pružaju mogućnost da se sačuva idealna slika koju svi mi želimo da imamo, nadajući se da će tako biti i onda kada napravimo prve bračne korake. Stara izreka kaže: „Ne sapliće se čovek o kuću, već o kamen“. Ponekad nam u vezi sve velike stvari funkcionišu kako treba, a sitnice nikako. Upravo su te sitnice ono na šta najmanje obraćamo pažnju, a one najviše utiču na to da li će jedna veza opstati. „Internet parovi“ koji opstanu, ostaju zajedno zato što su sačuvali magiju odsustva sitnica. Da li je to tajna njihovog uspeha?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com