U svakome od nas postoji potreba da se s vremena na vreme zapitamo jesmo li spremni za životnu fazu fanatičnog altruizma i sveopštu ofanzivu na apatiju. Želja da pomognemo sebi (i drugima) trebalo bi da bude nešto što je prirodno. Najveći broj nas u životu se vodi maksimom "Čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi", i dokle god to imamo upisano u svoj biološki kod, ne bi trebalo da budemo zabrinuti. U krajnjem slučaju, čini se da je voljenje sebe potpomognuto voljenjem bližnjeg svog i dovelo do toga da počnemo međusobno da sarađujemo gradeći ovu našu civilizaciju.
Na kraju dana ispada da je činjenje dobrih dela u našem najboljem interesu; dakle, činimo dobro drugima da bi i nama samima bilo dobro. Problem nastaje onda kada se stvari ne dešavaju onako kako smo planirali, pa onda umesto da prevedemo slepu staricu preko ulice stojimo i pitamo se zašto nam sve ide tako naopako kad sam se trudili da sve radimo kako treba. Naučnici imaju tezu da deo mozga koji podivlja od sreće kada dobijemo novac još više poludi kad novac damo u dobrotvorne svrhe. Da li je to onda dobro koje treba da učinimo da bi nam se dobro vratilo? Ili novac možda ipak nije ključna stvar? Ukoliko niste u mogućnosti da se ozbiljnije bavite ovom temom, dovoljno je da prošetate nekim od beogradskih parkova ili da odete do početka Hilandarske ulice, na čijem ćošku žive najpoznatiji gradski beskućnici. Malo klope iz obližnjeg dragstora sigurno će ih obradovati. Ili će to biti činjenica da ih ljudsko biće u vama tretira kao ljudska bića?
Nije potrebna medicinska analiza da bi se neka osećanja prepoznala. Situacije u kojima činimo dobro drugima proizvode čitav niz pozitivnih reakcija u nama, a one sve zajedno čine da se osećamo srećnim. Čini se da je krajnje zadovoljstvo upravo u tome da postanemo svesni činjenice da je zbog nas nekome lakše u životu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com