Nevolja sa poklonima je to što ih nije lepo odbijati. Tako sam jedne godine od svoje tetke dobio na poklon klupko dlaka. Mače. Stajao sam u šoku, pokušavajući da objasnim kako niti volim mačke, niti mogu da prihvatim taj nadasve divan poklon, međutim, tetka beše neumoljiva. Kaže, zaslužio si mače – mače ćeš i dobiti.
I tako je mače od mesec dana dobilo svoj novi dom. Prethodno smo, naravno, pitali tetku kog je pola. Muškić je, kaže tetka, zove se Herkul. Tako je to počelo.
Herkul je bio jako dobroćudne naravi. Voleo je sav ljudski rod, svakome bi redom skakao u krilo i umiljavao se. Međutim, miševe nikako nije hteo da lovi, te smo tako došli do zaključka da on zaista nije neki divlji mačor.
Kasnije smo saznali da Herkul nije bio još nešto. Jednoga dana primetili smo da se Herkul jezivo ugojio i pala je odluka da se ide na strogu dijetu. To, međutim, nije pomoglo. Na kraju smo shvatili da će Herkul postati majka. I postao je – sedmostruka.
Pokušali smo da razdelimo mačiće, pa ne može ih čovek tek tako baciti, i bili smo neumoljivi darodavci. Niti nemojte, niti nema smisla, niti ne mogu, niti ne smete; ništa nas nije moglo zaustaviti. A kada smo mislili da je našim mukama kraj, dogodilo se čudo.
Kada smo se vratili kući, imali smo šta da vidimo. Herkul je poput svog antičkog imenjaka herojski išao za nama i skupljao svoje mlade, tako da je svih sedam mačića ponovo bilo u korpi.
Nastala je panika. Odmah smo sazvali kućni savet sastavljen od članova našeg malog domaćinstva i doneli jednoglasnu odluku da se rešimo Herkula i obradujemo tetku. Sutradan smo je posetili i dirljivim rečima opisali kako se on loše oseća kod nas i kako mjauče za njom iz dubine duše. Tetka se propisno raznežila, a mi smo se oprostili i otišli.
To je bilo u sredu. U četvrtak su nestala dva mačeta, u petak tri, a u nedelju nije bilo nijednog. Tako je ljudska domišljatost još jednom savladala divlju prirodu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com