Na televiziji možete čuti čak šezdeset odsto novinara, ali i njihovih gostiju čiju rečenicu nećete razumeti. Nepismenost u javnom govoru nije boljka samo medija, iako je uvek najlakše svaliti krivicu na novinare. Jezički stručnjaci podeljeni su u dve grupe – jedni veruju da je jezik živ i da se menja, dok drugi smatraju da se treba strogo držati propisanih pravila.
Kada gledate TV i slušate novinare siromašnog rečnika, normalno je ako vas oni podsećaju na vaterpoliste koji ne znaju da plivaju. Situacija je do te mere problematična da se pojedini kanali već slobodno mogu nazvati „vezano za kanali“, a ova i još neke poštapalice ne izlaze iz usta fizičkih i mentalnih lutkica koje se dave u usiljenom slengu.
Recept za bolja vremena i optimizam jeste neki zakon o službenom jeziku i njegovoj javnoj upotrebi. To će, naravno, morati da pričeka neke bolje dane. Borhes je jednom prilikom rekao kako „svaka zemlja ima jezik kakav zaslužuje“, te nas onda ne čudi domaća anegdota u kojoj je novinarka jedne TV stanice, sva besna i frustrirana, bacila papire koje je čitala i kriknula: „Hoće li već jednom neko da mi objasni šta je pravilno – Irak ili Iran?“
No, to je možda samo lapsus ili večita pratilja ljudskog roda poznatija pod imenom glupost. Nepravilno sklopljene fraze mnogo su opasnija pojava u domaćim medijima.
Rogobatne fraze (poznatije kao floskule) već se toliko koriste da su postale „starije“ od gramatičkih pravila, pa su ih izmenile ili se nekim čudom na toj izmeni upravo radi.
Uskoro će, možda, biti ispravno reći: trebaš, pitati: u vezi čega, ili saopštiti: vezano za to. Jezički čistunci se gnušaju, lektori se povinuju pravilima, publika trpi, novinari rade, a na njihovim greškama „uče“ se oni koji ih slušaju ili čitaju. Još samo kada bi se te gramatičke dileme rešavale prelistavanjem priručnika umesto što se prezentuju direktno u samim medijima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com