Mnoge su okolnosti koje su dovele do toga da se današnji ljudi mahom mogu podeliti u dve grupe koje dominiraju. S jedne strane stoje miroljubivi tipovi, a naspram njih se bučno busaju u grudi svi oni koji se nalaze u kategoriji rođenih vođa. Prvi teže miru i harmoniji u životu, dok drugi žele da budu nezavisni i moćni.
Ima li neke ispravne sredine između ta dva ekstrema ili svi moramo da se pozicioniramo u jedan od dva ponuđena tabora?
Miroljubive osobe uvek žele da izbegnu sukobe (kad god je to moguće) i njih obično karakteriše želja da imaju dobre i skladne odnose sa svima koji su u njihovom neposrednom okruženju. One nemaju utisak da mogu da utiču na zbivanja od globalnog značaja, nasuprot tipovima koji su rođene vođe i koji uporno veruju kako mogu da utiču i na svet oko sebe (naravno) i na sva važna svetska dešavanja (rođene vođe će vam i za ovo reći jedno ubeđeno – „Naravno!“).
Istina, i jedni i drugi imaju svoje dobre osobine koje moramo ceniti. Miroljubivi su tolerantni, puni najdivnijeg strpljenja, saosećajni i ljubazni, uvek solidarni… Rođene vođe mogu se pohvaliti pouzdanošću, poštenjem (osim kada je u pitanju bavljenje politikom), odlučnošću, hrabrošću i željom da se zaštite oni slabiji.
Naravno, postoje i osobine koje oba tipa ne čine toliko privlačnim. Miroljubivi tipovi često se čine apatičnim; ostavljaju utisak rasejanih osoba čija se miroljubivost ponekad da protumačiti i kao previše servilno ponašanje. Rođenim vođama se obično zamera da su neosetljivi, autoritativni i agresivni, kao i da u određenim situacijama umeju da budu neumoljivi. Bilo kako bilo, negde između te dve grupe možemo uz malo snalažljivosti i odlučnosti da pozicioniramo sami sebe. I, naravno, uz malo objektivnosti kako bismo što bolje upoznali sebe.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com