Rešavanje različitih životnih zagonetki zanimljivo je sve dok ne krahirate na oblasti koja se tiče bakšiša, to jest napojnice.
To je jedan psihološki problem, moglo bi se reći, jer čim se nađem oči u oči sa dostavljačem iz cvećare ili aždajom sa garderobe, mene uhvati neka jeza i dlanovi mi se oznoje.
Stalno sebi ponavljam kako u tome nisam sam, svako živ ima isti problem, to datira još od Adama.
Ponekad mi se čini da uopšte nema rešenja. To je kao neki improvizovani okršaj između dve protivničke strane, pri čemu je uvek ista strana u slabijem položaju – ja. Do đavola, nikada ne znam koliko treba dati.
Sve u svemu, davanjem napojnice dobijate samo osmeh onog drugog, to jest, u najboljem slučaju, spasavate se njegove grdnje. Iz toga sledi da je novčani iznos koji date jasan odraz vašeg karaktera.
Jedina teškoća jeste u tome što sami samcijati u deliću sekunde morate prosuditi koliko zapravo vredi baba koja vam je u kafani pridržala kaput.
Bakšiš – neizbežni deo pozornice života kao što su to semafori ili porezi, protiv kojih nema smisla boriti se. Ostaje samo ono jedno pitanje: koliko, zaboga, koliko?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com