Petina žrtava porodičnog nasilja su – muškarci. To je tabu i često se muškarcima žrtvama još manje veruje nego ženama. DW je razgovarao sa jednim muškarcem koji je jedva izašao iz pakla nasilja i rešio da pomogne i drugima.
Kad je Tami Vajsenberg upoznao svoju partnerku, razmišljao je tipično muški: „Ja sam njen zaštitnik!“ Ona je pričala da ju je bivši partner tukao, da je bila nesretna. To ga je dirnulo. Želeo je da pomogne, da je spase, i pokaže da muškarci mogu da budu i drugačiji.
„Tada nisam primetio da je to bio njen trik da me pridobije i manipuliše“, priča nam Vajsenberg danas, posle šest fatalnih godina veze.
Vajsenberg izgleda kao muškarac pun samopouzdanja, visok, snažan, pun energije. Priča mirnim glasom kako je u vezi postao žrtva nasilja. To je teško zamisliti kad imate pred sobom ovolikog čoveka, ali i to je kliše – da žrtva mora biti nežna i slaba.
Emocionalna zavisnost kao ključ nasilja
Tami i ta žena su uselili u zajednički stan. Živeli su zajedno, on ju je podržavao finansijski. Ubrzo sasvim dele svakodnevicu, a i bankovni račun. U dobroj meri zavise jedno od drugog, kad dolazi do nasilja.
„Počelo je kad smo bili na odmoru u hotelu koji nije odgovarao njenim željama“, priča Vajsenberg.
„Nije htela da plati hotel. I zahtevala je od mene da je podržim i kažem vlasniku hotela kakvo smeće nudi gostima. To nisam učinio jer me je bilo sramota. Seo sam u auto i čekao da ona to sama obavi. Kad je došla, pljusnula me snažno i vikala. Pomislio sam da nikad više neću smeti da se usudim da je ne podržim.“
Njegova partnerka je pravdala ispad teškim detinjstvom. I on je to prihvatio. „Osećao sam se kao sluga koji je uvek hteo da joj se svidi. To mi je bilo najvažnije. Bilo je poznato kakvo voće ona želi, kako mora biti ubrano, kako servirano. A ako nije bilo tako, letelo je meni u glavu. I tu se uvek nametao pritisak da joj se moram svideti jer ću onda imati svoj mir.“
Ali nije se svideo. Ili nije dovoljno. A očekivanja su rasla. Pojačali su se ispadi i nasilje. Tami Vajsenberg je s lomovima kostiju i posekotinama morao u bolnicu. Uprkos tome, on se nije branio, nije uzvraćao nasiljem. Svih tih godina se nadao da će žena jednog dana shvatiti da mu čini nepravdu.
„Bio sam 24 sata na dan pod pritiskom da funkcionišem, ispunjavam zahteve, ne ponavljam greške. Bio sam stalno zauzet. Nisam imao vremena da osetim samoću, da razmišljam o svojoj situaciji“, priča Tami.
Njegova partnerka je u međuvremenu kontrolisala društvene kontakte. Ljudi koji su mogli da doznaju nešto o nasilju i možda pomognu – izbegavani su – pa i članovi porodice.
Društvo nije predvidelo ranjive muškarce
U Nemačkoj se godišnje oko 26.000 muškaraca registruje kao žrtava porodičnog nasilja. Ali, ko će verovati muškarcu kad kaže da ga žena tuče? Jer, ranjivi muškarac, koji nije nasilnik nego žrtva nasilja, u društvu nije predviđen.
To potvrđuju i istraživanja naučnice Elizabet Bejts sa Univerziteta Cumbria u Velikoj Britaniji.
„Na televiziji i u programima komičara je nasilje nad muškarcima humorističko sredstvo. Mi se onda smejemo nasilju žena nad muškarcima, ali to ima posledice. Niz stvari sprečava muškarce da zatraže pomoć. U to spada strah da se muškarcu neće verovati. A način kako mediji izveštavaju o nasilju može uticati na taj strah.“
Istraživanje pokazuje da se muškarci zbog takvog odnosa društva često ni sami ne doživljavaju kao žrtve. Ali imaju teške zdravstvene poteškoće. „Oni opisuju dugoročne mentalne i telesne probleme kao posledicu nasilja“, kaže Bejts.
U partnerstvima muškarci mnogo ređe nego žene doživljavaju teško nasilje, ali ima i toga. Ipak, muškarci često govore o psihičkom nasilju.
To potvrđuje i Tami Vajsenberg. I za njega je psihičko nasilje bilo bolnije nego fizičko. „Jednog dana je stala pred mene i skinula kućni ogrtač, bila je potpuno gola. Onda je počela da se sama udara i grebe vičući: ‘Prestani! Jao! To boli!’ Stajao sam pred njom kao paralisan i pitao se šta je sad ovo?“
Njegova partnerka je onda ponovo obukla kućni ogrtač i iz džepa izvukla mali diktafon kojim je sve to snimila. I zapretila mu da će ga ucenjivati ako bude pričao o njenom nasilju. „Nisam mogao ni da se mrdnem. Bojao sam se da ću izgubiti ugled u društvu, na poslu i da uopšte neću biti shvaćen kao žrtva nasilja nego kao nasilnik.“
Nasilja nad muškarcima ima svuda u svetu
Brojke potvrđuju da muškarci širom sveta imaju slična iskustva. U Meksiku, prema zvaničnim statistikama, muškarci čine četvrtinu žrtava porodičnog nasilja. U Keniji, Nigeriji ili Gani su nezaposlenost i siromaštvo česti razlozi napada partnerki. A širom sveta nedostaje adekvatna pomoć za muškarce žrtve nasilja.
To se polako menja. U proleće ove godine je u Nemačkoj pokrenut prvi telefon za pomoć muškarcima. Finansiraju ga zajednički dve najveće nemačke pokrajine, Bavarska i Severna Rajna – Vestfalija. Desetine muškaraca se javlja svake sedmice i traži pomoć.
Tami Vajsenberg se sam izvukao iz svoje zatrovane veze. „Jako mi je tada nedostajalo neko mesto gde bih kao muškarac mogao da se obratim sa svojim strahovima i brigama. Zato sam kasnije osnovao grupu za samopomoć. I tada sam primetio da ima puno muškaraca koji na različite načine proživljavaju slične stvari.“
Iz grupe za samopomoć u međuvremenu je nastalo registrovano udruženje. Uz savetovalište za muškarce u kriznim situacijama, udruženje nudi i zaštićene stanove za muškarce koji su iskusili nasilje. A Tami Vajsenberg u međuvremenu živi s drugom ženom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com