Sat čini muškarca. Međutim, od svih kukavičkih i klonulih načina na koje smo sticali svoju moć i izdizali se u nekoliko poslednjih godina nijedan nije bio jadniji od našeg zanemarivanja ručnog sata. Kada danas nekog muškarca pitate koliko je sati, najveći broj nas će izvaditi mobilni telefon da bi odgovorio na postavljeno pitanje. Kao da je to neka vrsta nadmenog džepnog sata koji daje digitalni odgovor. Tako štreberski, tako u skladu s najnovijim trendovima i tehnologijama. Naravno, stvari nisu uvek bile takve. Naprotiv! Muškarci su nekada nosili velike satove u džepovima svojih sakoa ili prsluka, prikačene lancima koji bi i repere učinili ponosnim.
To su bile masivne, složene spravice, elegantan spoj nakita i funkcionalnosti, koje su govorile o ličnosti svakog čoveka, a svaki muškarac se trudio da izabere onaj pravi za sebe. Sat je predstavljao stav i govorio ne samo to kakav je muškarac u pitanju već i kakav bi on želeo da bude. Kao fino odelo, kao nešto čemu se teži, kao nešto što čoveka snabdeva osećajem da bi mogao da bude bar malo bolji, malo elegantniji… Kome od nas ne prija malo tog osećanja? Činjenica je da muškarčev ručni sat prati njegov život. Danas ih sve manje ima u rukama jer su, kao što rekosmo, ulogu sata preuzeli mobilni telefoni.
Potpuno smo zaboravili da smo kao dečaci nosili jednostavne časovnike koji su bili tu da objave da smo na ovoj planeti upravo zbog toga da bismo bili muškarci. Dobili smo ga za neki rođendan, osećali smo da smo važni, bio je dobar osećaj nositi ga na zglobu… Kako je to osećanje u savremenom dobu tako lako i bez borbe otišlo u arhivu? Možda ne bi bilo loše pogledati neki zanimljiv komad koji sija iz nekog od izloga, osetiti njegovu veličinu i suštinu, moć za koju se treba odlučiti da bismo odabrali jedan ključni aspekt onoga što bismo mogli da budemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com