Kada stvari loše krenu, neki od nas spremni su da preuzmu odgovornost na sebe, dok su drugi izuzetno uspešni u tome da svale krivicu na drugoga. Koliko različitih ljudi, toliko i različitih reakcija. Da li spadate u grupu onih koji rado pomažu prijateljima u nevolji, ili vas tuđe brige uopšte ne dotiču? Kritične situacije u kojima treba doneti presudne odluke često čine da otkrijemo koliku dozu saosećajnosti posedujemo, odnosno, da li je uopšte posedujemo.
Dobar deo savremene populacije polazi od stavke – zašto da odmah za sve okrivljujem sebe? Čini se da danas nismo strogi prema sebi koliko umemo da budemo strogi prema drugima. Tuđe greške vrlo teško praštamo, a svoje često zanemarujemo. I mada se tvrdi kako je svako odgovoran za sopstvene postupke, većina se retko oseća krivim. Češće se javlja situacija da su krivi svi drugi. Ukoliko spadate u tu grupu, dobro je što ste samouvereni. Možda biste bili i odličan advokat, ako već niste. Ipak, mala doza samokritičnosti prilikom nametanja sopstvenog mišljenja nikome ne bi škodila. Jer, dok drugima nalazimo mane, zaboravljamo na sopstvene, a tuđi saveti ne moraju uvek da budu besmislice koje se primaju na jedno, a puštaju na drugo uvo. Naučimo se objektivnosti i pokušajmo da iz drugog ugla procenimo svoje postupke, kako na profesionalnom, tako i na sentimentalnom planu.
Da bismo bili razumne i pravdoljubive osobe s pokrićem, trebalo bi da cenimo čiste i jasne odnose. Takvo mišljenje se još uvek ceni. Ako smo odgovorni za neku neželjenu situaciju, uvek je dobro biti spreman za izvinjenje i za pokušaj da se poprave poljuljani odnosi. Međutim, ukoliko krivica nije naša, treba odlučno insistirati da istina izađe na videlo. Nada da će i drugi pokazati spremnost da prihvate odgovornost za svoje postupke, kao i svaka druga nada, umire poslednja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com