Kako reagujete kada se nađete u situaciji kada treba doneti važnu odluku? Da li tražite savet od osobe u koju imate apsolutno poverenje, ili tražite savet od svih oko sebe zahtevajući od njih da se postave u vašu situaciju? Ili možda samo bacate novčić, pa kako god bude… Pismo ili glava će odlučiti umesto vas. Možda bi od presudnog značaja mogla da bude činjenica da prilikom donošenja važne odluke ljudi obično misle ne toliko na opšte dobro koliko na same sebe, što u određenim slučajevima i nije previše loš izbor.
Dobro je ukoliko spadate u red onih kojima niko ne može da nametne svoje mišljenje. Kako neko drugi može bolje od vas da zna šta je za vas najbolje, kako treba da se ponašate i šta treba da radite?! Ako žele da daju neki savet, u redu, hvala, ali sami upravljate sopstvenim životom i u potpunosti preuzimate svaku odgovornost za svoje postupke, bilo da su oni dobri ili loši. To su odluke onih ljudi koji se ponašaju zrelo, ne za svoje godine, nego uopšte. I ako je već tako, onda je logično ako osećate izvesnu distancu prema onima koji su podložni tuđem uticaju. Međutim, osobe tog tipa imaju jednu prednost koja nije zanemarljiva. One su pronašle osobu od poverenja, koju baš sve mogu da pitaju i u čiji sud slepo veruju. Zbog toga se nimalo ne ustručavaju kada treba da traže mišljenje od te osobe, bilo da se radi o ozbiljnim odlukama kao što je promena posla, ili o izboru idealne kravate i odela.
Ipak, spremost za kompromis nije osobina koju treba zanemariti. To bi otprilike značilo da je ponekad bolje doneti odluku koja vam se tek delimično dopada nego rizikovati i možda povrediti neku osobu do koje vam je stalo. Okolina će vas, svakako, voleti zbog toga, ali neće videti šta vi zaista mislite o tome. Nevolja je samo u tome što čestim pravljenjem kompromisa možete da se nađete u situaciji gde ćete sami sebe zapitati: „Imaš li ti uopšte sopstveno mišljenje?!“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com