Svako se raduje putu u inostranstvo jer mu se između ostalog pruža neizreciva sreća da se vrati kući opet, pa opet, i opet. Jedina mana te lepote je što čovek ne putuje sam, nego sa prtljagom, koji krvnički posmatraju čopori aerodromskog osoblja.
Vodite računa o vagi. Ne, dragi čitaoče, nisu mi na umu kalorije, nego prtljag. Govorim o žalosnom običaju aviokompanija da od čoveka uzimaju novac čim mu je lični prtljag teži od 20 kg. Gde su tu ljudska prava? To je čista diskriminacija, eto šta je to. Neka debela volina od 120 kg, sa prtljagom od 20 kg (ukupno 140!), prođe bez problema, a putniku mršavku od 70 kg, sa koferom od 25 kg (ukupno 95!), traže ekstra doplatu na licu mesta. A čovekov kofer uvek može da ima više od 20 kg. Možda u odlasku i ne, ali u povratku prtljag teži uvek više nego što je dozvoljeno.
Tačno da u inostranstvu ne kupite ni iglu, kofer će biti za koji kilogram teži. I šta može siroti putnik da uradi u takvoj situaciji? Može da moli milost, malo razumevanja za domaće ekonomske teškoće i tome slično. Zato treba izabrati najpogodniju službenicu sa iskricom humanosti u oku, mada se i tada najčešće desi da ljupka cura anđeoskog lica uputi pogled pun razumevanja i kaže: „Imate sedam kila viška, gospodine. Izvolite na blagajnu, drugi šalter levo.“ Odlučite da odete do šefa i požalite se. A šef je ljubazan. Osmehuje se on vama, vi mislite dobro, evo, na pomolu je rešenje problema, kad začujete: „Da. Imate tačno sedam kila viška, gospodine. Izvolite na blagajnu, drugi šalter levo.“
Evo im šipak što ću ikad više leteti avionom! Da me ne shvatite pogrešno, ne boli čoveka plaćanje kao takvo, nego to što su ga uhvatili na licu mesta. Zbog toga treba pribegavati merama samoodbrane. Kupite ručnu torbu i u nju nabijete onaj svećnjak što ga je kupila supruga i bicikl za sinčića. Ovo je samo mala ručna torba, gospođo kerberko sa aerodromskog šaltera, ona se ne računa.
Nezgodno je samo što u određenom trenutku tu torbu treba podići, i to sa najvećom lakoćom kao da u njoj ničeg nema osim četkice za zube, a u najgorem slučaju, ako ne postoji mogućnost da torbu podignete a da pri tom ne dobijete kilu, možete je ostaviti u nekom zabačenom kutku pre nego što pristupite vagi za merenje.
Čuo sam da aerodromi širom sveta vrve od tih torbi siročića. Zato verovatno na svetu nema većeg užitka od toga da ne platite pretegu prtljaga. Što se mene tiče, samo zato i volim da putujem avionom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com