Sve u svemu, nema većeg veselja od onoga kada otkrijete nekog dalekog rođaka za koga nikada niste znali, nekog strica ili tetku koji odjednom iskoče sa krajnje grančice ogromnog porodičnog stabla. U odnosu na njih, bliska rodbina, sav rod i pomozbog iz naše sive svakodnevice – luk su i voda. Jer, oni su takoreći deo priznatog, poznatog i neopozivog poretka.
To, međutim, nije slučaj sa prvima, tim čudesnim graničnim slučajevima kod kojih je najlepša njihova pojava poput groma iz vedra neba. Poruka ove priče sasvim je jasna. Što je rođak siromašniji, to mu je pamćenje bogatije. No, da neko ne pomisli kako sam ja neviđeni namćor, odmah ću reći da ja inače veoma volim daleke rođake. Mada je pomalo napeto kada vam se neko nenadano pojavi na vratima i saopšti: „Ja sam taj i taj, sin te i te, koja se udala za tog i tog.“ Intrigantno.
Problem prve vrste nastaje onda kada se neko od starijih članova porodice zaista opseti tog neznanog rođaka. Problem druge vrste nastaje onda kada spadate u mlađe članove porodice, kao što je to slučaj sa piscem ovog članka. Tako mene dva puta godišnje pitaju: „Jesi li išao da posetiš tetka Svetlanu?“ Na to pitanje ja dva puta godišnje odgovaram da još nisam, ali da planiram. Nije da imam nešto protiv tetka Svetlane, osim što mi ona i nije tetka, nego zapravo baba tetka, i što živi na sasvim drugom kraju grada u koji zalazim skoro pa nikad, i što ima osamdeset devet godina, i što je jedna čangrizava babetina.
Kada se konačno odvažim i odem joj u posetu, susrećem se sa njenom podomanijom – specifičnom vrstom ludila koja se ispoljava u prečistim podnim pločicama. Uđem tako u njen stan i – ni makac. Lepo osetim neki strah. Najradije bih levitirao kada bih nekako mogao. Posle obaveznih pitanja jesu li mi dovoljno čiste cipele, prelazimo na razgovor o mački koja je pre nekoliko godina preminula od starosti, a koja je najviše volela da se izležava baš na toj fotelji na kojoj ja sedim. To mi govori i kada stojim. Pogledam i mačkinu sliku sa dužnim poštovanjem. Rep. Brkovi. Mačka. Meni su, inače, draži psi. „Mnogo te je volela, Petre“, kaže tetka. „Više nego bilo koga na svetu.“ Šteta što nisam imao priliku da je upoznam, šteta što nisam Petar. Jesam li vam već spomenuo da tetka ima skoro ceo vek iza sebe?
Pre neki dan doneo sam odluku. Prekopaću sve porodične korene ne bih li pronašao nekog dalekog rođaka samo za sebe. Nešto mi govori da ću se uputiti pravo u Pariz, gde ću se jecajući obesiti oko vrata baronu Rotšildu. Samo se nadam da me neće nogom u zadnjicu isprašiti niz stepenice. Pa rod smo, majku mu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com