Novac nas čini srećnim. Volimo da imamo deblji novčanik. Ne, živimo u društvu koje zahteva da to tako bude. A nije ni da smo gadljivi na novac. Druga strana medalje, koja uvek postoji, naglašava i to da nas ekstra dobitak ne čini srećnim na duge staze. Znate onu priču da i bogati plaču.
Istinita je isto koliko i ona da su ljudi iz siromašnijih krajeva sveta srećniji, naročito tamo gde su psihologija materijalnog i želja za takmičenjem kotirane na niskom nivou. Gde nas to dovodi? Do zaključka da novac ne donosi nužno sreću, tačnije bolje raspoloženje, već nam omogućava samo to da budemo nesrećni u komforu.
Istina je da nas novac, ma koliko ga imali, neće usrećiti na duge staze.
Možemo biti ironični prema tome koliko god hoćemo, ipak je tako. Ako nismo ispunjeni na drugim frontovima, osećaj nezadovoljstva će nam biti za petama bez obzira na to kojom brzinom mi bežali i trošili, ulagali ili obrtali ono što smo zaradili. Da li bi tu racionalno promišljanje moglo da nam bude od koristi? Moglo bi. Recimo, ako racionalnom potrošnjom novca obezbedimo sebi realizaciju neke zamisli koja će nas učiniti srećnim na duge staze.
Naravno, klasifikacija onoga šta bi to moglo da bude razlikuje se od osobe do osobe. Nema proporcionalnog povećanja sreće s godinama. Zrelost se dobija protokom vremena, čak i kod muškaraca, ali za postizanje sreće nema uspešnog recepta.
Istina je da je novac na neki način kao droga. Dok ga stičemo, on nam pruža zadovoljstvo/zadovoljstva, ali vremenom dolazimo do tačke kada nam nikada nije dosta. Onda se želja za gomilanjem pretvara u adikciju od koje nema pomoći. Valjalo bi da novac čuvamo za specijalne prigode, a ne za postizanje osećanja sreće. Ukoliko samo radimo, radimo i radimo (tj. stičemo, stičemo i stičemo), slaba je šansa da ćemo ikad potrošiti novac u prave svrhe.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com