Umor i iscrpljenost ne donose samo lične drame i problemi. Ponekad ljudi pod uticajem velikih društvenih previranja budu izmoreni do te mere da prvo postanu zbunjeni onim što vide, a zatim i zatečeni nemogućnošću da normalno rade i žive. Epilog takvog stanja bude društvena apatija, ravnodušnost ili očaj iz kojeg većina i ne vidi pravi izlaz. U tranzicionim kretanjima koja čine našu svakodnevicu nespremnost za nove izazove je sve češća i primetnija.
Ljudi vide sve što se oko njih dešava, porede svoje okruženje s drugim sredinama, i kada tu postoji nesrazmera, logičan je pad zainteresovanosti za stvaranje ličnog boljitka. Izgleda kao da drugi prednjače, a mi stojimo u mestu. Gde su drugi, gde smo mi? Reklo bi se tamo gde su oni drugi bili početkom dvadesetog veka, u vreme postavljanja jasnih političkih i društvenih pravila.
Možda se zbog toga sve češće susrećemo s ljudima koji su bespomoćni, bez uticaja, umorni od svega i nezainteresovani za krupna društvena dešavanja koja bi trebalo svakoga da se tiču. Predugo prolaženje kroz promene dovelo je do toga da umor postane stalni pratilac savremenih ljudi. Uzroci umora su najčešće egzistencijalne prirode, jer dobar deo života, bukvalno, prolazi u pokušaju da se zadovolje osnovne životne potrebe. U takvoj situaciji, ako se promena nabolje ne dešava, logično je što postoji obeznađenost i što je osećaju svi.
Konstantnost umora ume da bude veliki problem. Nadu u bolju budućnost treba da donesu mladi, kao i pojavljivanje što većeg broja onih pojedinaca koji će se uspeti iz srednjih slojeva. Generacije pristojnih ljudi, izuzetno vrednih, radoznalih i odgovornih jesu ono što bi svakodnevicu prepunu apatije moglo da pretvori u željeni prosperitet.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com