Priznajem da mi neke stvari treba dokazati čak i onda kada su sasvim očigledne. Problem o kojem govorim postaje najočigledniji kada napravim saobraćajni prekršaj.
Vozim tako po gradu, kad me iznenada zaustavi neki savesni saobraćajac. Zavuče glavu kroz prozor koji sam otvorio i zatraži mi dokumenta. Kada utvrdi istovetnost lica za volanom i osobe iz saobraćajne, sledi saopštavanje onoga što mi se stavlja na teret.
„Vozili ste sedamdeset kroz naseljeno mesto.“
„Ma dajte! Možete li mi to dokazati?“ Nažalost – može, ili će barem pokušati. Uostalom, to mu je posao.
Pokorno izađem za njim do parkiranih policijskih kola vešto sakrivenih iza reda prepunih kontejnera, gde mi on pokaže neku paklenu spravu sa svakakvim dugmićima i skalama. Tako se upoznamo radar i ja.
Saobraćajac gleda moja dokumenta, kaže: „Vi biste kao akademac morali služiti drugima za primer, a ne da vozite kao manijak.“
„Strašno me je sramota“, odgovorim. „Da sam znao da imate radar, ne bih to nikada učinio.“ Onda je na red došlo ispitivanje.
Zašto ste vozili brzo? Zato što sam žurio. Zašto ste žurili? Zato što nisam znao da je patrola u zasedi. Pa je l“ to razlog? Nije. Zašto ste onda vozili nedozvoljenom brzinom? Nemam pojma, čoveče, daj da platim kaznu, pa da idem kući.
Ne bude mu teško da uzme novac, ne bude ni meni teško da platim. Samo da se oslobodim te glupave zašto-zato konverzacije. Samo zbog toga, naglašavam, samo zbog toga, od sada pratim ograničenja brzine.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com