Čak i kada mislimo da smo sasvim sazreli u poslovnom smislu, zato što nam titula na vizitkarti ili pozamašna svota na ugovoru to govori, uvek ima sitnica „koje život znače“, a na koje vremenom jednostavno zaboravimo usled zahuktale svakodnevice kojoj smo izloženi. „Moja kuća, moj stan, moja vikendica, moja kola, moja jahta, moja žena, njen vrat, moja ogrlica koju sam joj juče kupio…“ Ako ste na tragu da tako razmišljate, ili je to već uveliko vaša realnost, problem je veći nego što se da pretpostaviti. Težnja da se koncentrišemo isključivo na novac donosi nam hendikep u poslovnom smislu. Istina, uspeh mora da bude merljiv i plata jeste dobar indikator toga, ali ugledajmo se malo na žene. One traže smisao života, obraćaju pažnju na to da posao koji rade mora da im pričinjava radost. Znaju kolika je važnost zdravog i iskrenog osmeha.
To nije neko zadovoljstvo koje i mi sebi ne bismo mogli da priuštimo, zar ne? Bolje je da nam posao prija nego da svaki put kada na njega pomislimo, osetimo jezu koja nam se spušta niz kičmu. A ta jeza nema veze s time što stolica na kojoj sedimo nije anatomski prilagođena. Muka je sasvim druge prirode. Možda smo previše podigli nos ili previše gunđamo… Obe opcije su loše. Prijateljsko ponašanje treba da se uči i usavršava po ugledu na žene, koje se po prirodi stvari bolje smeju. To nema veze s time što one imaju jače mišiće za smejanje nego mi, već s time što je stereotip muškarcima nametnuo ulogu da češće gledaju „ispod oka“.
Nasmešite se ljudima koje srećete u hodniku. Nema potrebe da se plašimo osmeha, strah je uvek znak slabosti, a osmeh – on proizlazi iz samopouzdanja. Ako je potrebno, zamislite pozitivne osobine osobe s kojom u tom trenutku razgovarate kako biste iskreno mogli da delujete prijemčljivo, i onda vaš osmeh neće delovati kao loše izabrana maska.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com