Nema osobe kojoj se nije dogodilo da bude povređena nečijim postupkom ili rečima i da nije zamerila onome ko ju je povredio. Neopraštanje i zameranje mogu da budu izvori mnogih frustracija i negativnih osećaja u svakodnevnom životu. Kada dođe do sukoba između dve strane, nema pobednika dok ne nastupi pomirenje. U nezavidnoj situaciji su obe osobe, i ona koja je povredila ali i ona koja je povređena.
Izviniti se možda jeste teško, ali primiti izvinjenje još je teže. Treba da oprostimo i zaboravimo, ali obično odugovlačimo s izgovaranjem tri čarobne reči: „Žao mi je“. No, kad smo povređeni, želimo puno više – želimo osvetu, da osudimo okrivljenu osobu na propast, tako da ostatak života puzi pred našim nogama. Postoje oni koji smatraju da čak ni najbolje izvinjenje ne može da nadoknadi štetu. Takvim razmišljanjem i sebi i drugima zagorčavaju život.
Opraštanje otvara vrata radosti i zadovoljstvu. Kada neko pokuša da vam se izvini, pokušajte da budete otvoreni. Razmišljajte o činjenicama koje bi mogle da naštete vašem odnosu ukoliko ne želite da oprostite. Izvinjenje ne sme biti samo forma, a „žao mi je“ nije kraj razgovora.
Treba oprostiti, ali treba i insistirati na razgovoru o nemilom događaju ili konkretnom problemu. Cilj je, naravno, da se otkriju uzroci ponašanja osobe koja je pogrešila kako bi se ono što bolje razumelo. Svakako, postoje i one sitnice koje u nama uzrokuju zameranje, one su deo svakodnevice, a osobe koje nas povrede samo su slučajni prolaznici. Biti sposoban da se pređe preko sitnica pitanje je emocionalne zrelosti, a o njima nije potrebno filozofirati.
Činjenica je da se prag tolerancije povećava s godinama, posebno kod onih koji imaju porodicu. Zato, da biste olakšali sebi i da biste mirno spavali, pokušajte da oprostite sve što nije vredno zameranja i svađe.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com