Došao je trenutak istine, kucnuo je čas priznanja: nema velike razlike između pisca humoriste i najobičnijeg prevaranta.
Tome se zapravo ne treba čuditi, jer su im profesije veoma bliske. Obojica žive na račun ljudske gluposti, obojica se hrane kućnom nepažnjom, čovekovom nesposobnošću da samostalno misli, njegovom taštinom i licemerstvom, slabostima pojedinca i društva.
Obojica su, moglo bi se reći, intelektualni kriminalci – jedan na delu, a drugi na rečima.
Ja sam se, kako mi se čini, opredelio da ipak budem humorista. To što nikada nisam mrdnuo dalje od smišljanja neke psine iz obesti, nije zasluga nekog posebno visokog moralnog stava, nego ja jednostavno nisam imao štofa da budem ozbiljniji prevarant.
Sve se, dakle, završavalo na tome što bih, eventualno, okrenuo broj svog komšije, koji je inače ludo ljubomoran na svoju suprugu Zoricu, a kada bi se on javio, promumljao bih jedno grleno: „Zorrrice“, i spustio slušalicu. Pošto je gospodin komšija, kao što već rekoh, bio veoma ljubomoran, sa najslađim užitkom dalje bih slušao komšijsku svađu s one strane zida. Ponekad bi se počupali sa pravim šekspirovskim žarom, a ja sam slušao i svašta učio o životu na njihovom primeru.
Sada sam štafetnu palicu juvenilne prevare predao svom mlađem bratu – on izvodi sve ono za šta se ja osećam već malo prestar. Neverovatno je koliko njegov mladi mozak vrca od blistavih ideja o tome kako da čovekove slabosti iskoristi za svoje dobro.
Gde samo pronalazi sve te zavrzlame koje zaista zaslužuju posebno poglavlje, ostaje mi nepoznanica. S obzirom na to da je pokupio fore od majstora, razumljivo je da mu dobro ide. Samo se bojim da se jednog dana ne pojavi sa pokupljenim novčanicima – tuđim, naravno.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com