Ako bismo se satima i danima žalili ljudima u svom okruženju kako nam apsolutno ništa na kugli zemaljskoj ne ide od ruke, pitanje je koliko bi ljudi uopšte ostalo u našoj blizini. Takve neželjene situacije uvek mogu da se dogode – i događaju se.
Umesto što razmišljamo o tome kome bismo mogli da se izjadamo, bolje bi bilo da se prisetimo jednog drugog glasa koji je možda trebalo poslušati onda kada smo ga čuli. Ne govorimo o poseti lekaru u nekoj duševnoj bolnici, govorimo o glasu razuma, onom koji racionalno i staloženo analizira situaciju umesto nas, ne dajući nam možda odgovore na postavljena pitanja, ali svakako sumirajući situaciju tako da uvidimo koja su moguća rešenja pred nama.
Kada nešto snažno želimo, kada se oko nekoga ili nečega strasno trudimo i kada taj period traje i u osmišljavanju i u realizaciji, nekako i nije čudno što nam postaje teško da donesemo ispravnu odluku na osnovu logike i razuma. To je nešto što nas može demoralisati (nakratko), ali ne treba se dati. Sve to može da bude samo deo jedne prolazne faze; naravno, ukoliko želimo to da prihvatimo na taj način. Isto bi nam posavetovao i glas razuma, hladno, objektivno, odmereno. A taj glas obično poručuje: pregovarajte, ali svoj pristanak nemojte davati odmah, kao ni neke definitivne odgovore – sve dok dobro ne promislite o svemu. Čak i ako je u pitanju neka prilika koja deluje izuzetno privlačno – tad treba razmisliti makar se naoko činilo da ništa ne može da pođe naopako.
Zbog toga je dobro držati se svojih oprobanih kriterijuma kada su u pitanju odluke koje ćemo doneti u svim sferama života koji vodimo. Egzaltiranost može malčice i da sačeka, pre toga treba sesti i dobro saslušati šta nam poručuje glas razuma. Kao što rekosmo, on ne daje pravo rešenje, ali nudi nekoliko mogućih opcija.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com