Osećam blagu mučninu kada mi neko pomene dekorativne restorane na glasu. Zbog autentične atmosfere koja tamo vlada, čovek jednostavno odluči da ih poseti svega tri puta u životu: prvi put, poslednji put i nikad više!
Autentičnost atmosfere svodi se pre svega na situaciju u kojoj i ne sednete čestito za svoj sto, a već vam prilazi jedan kelnerski genije koji vas odmeri i onda procedi kroz zube: „Ovde se samo večera!“, baš kada ste naumili da doručkujete u devet naveče.
Mislim, u njegovom glasu čovek lepo oseti želju da ga ujede za nogu. Kada bih, na primer, izdržao deset godina na nekom pustom ostrvu, klopajući samo banane sa onog nacrtanog drveta iz viceva i kada bi me najzad onako izgladnelog i nikakvog spasli i preneli sasvim iscrpljenog do prvog restorana, odbio bih, na časnu reč, da bilo šta okusim posle kelnerske rečenice: „Ovde se samo večera!“
Na stranu to što se možete naći u okruženju drugih gostiju, biznismenjaka, koji izgledaju tako da mirno možete da im priđete, pokažete prstom na njihov stomak i kažete: „Sram vas bilo, što ne vratite deci fudbal!“ Kelneri, međutim, nemaju urođenu mržnju prema tim spodobama sa trbušinama u poslovnim odelima. Naprotiv. Smetaju im oni koji neće da se prežderavaju.
Stvar je u tome što gospoda kelneri očigledno osećaju svoj posao kao teret. Mislim da bi najbolje bilo proizvesti ih u ambasadore ili nešto slično, samo da sklone s lica te svoje izraze gadljivosti pred poslom kojim se bave. Jednostavno, dok ih gledate, osećate da oni ni mrtvi ne bi želeli da rade svoj posao, ali, eto, moraju – i to živi.
Uopšte posmatrano, u ovoj zemlji ima tako malo ljudi koji vole svoj posao!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com