Bilo bi dobro kada bismo u svetu u kojem živimo mogli manje da zamagljujemo istine i ulepšavamo stvari. To znači da bi bilo bolje da budemo realisti koji nisu skloni nikakvim idealizacijama, čak ni pesničkim. Ne postoji idealna žena i idealan muškarac, težište stvari uvek treba da bude usmereno ka razumnom odnosu između dvoje ljudi.
Dobra komunikacija može da se ostvari i u tišini. To je idealan par. Razgovor između muškarca i žene je najvažniji na svetu, značajniji čak i od seksa. Ideal fizičke lepote možemo naći na Botičelijevim platnima, on se menjao do danas, ili možda i nije, svejedno, ali razumevanje, poverenje i jednostavnost jesu ono što je konstanta, nešto što mora da postoji kao nepromenjivo i najvrednije. Sve ostalo što je komplikovano, što pritiska, steže, što guši odnos između dvoje ljudi trebalo bi da nas odbija od svake osobe, a posebno od žene. Da čitava stvar ne bude shvaćena pogrešno – poštovanje ženskog roda treba i mora da bude primarno. Bez zajedljivosti, bez cinizma prema ženama. Doduše, na isti način treba postupati i prema muškarcima. Žena mnogo bolje može da nam objasni šta smo, ko smo i kakvi smo. Ona je najbolje muško ogledalo. Ispred nje nema laži za onog ko hoće da je čuje i vidi. Žene imaju bolji uvid u ono što jesmo. S druge strane, paradoks je da je ovo muški svet i muško društvo, a žene bolje vide, osećaju i doživljavaju taj svet.
Nažalost, stvari su se postavile tako da muškarac nema potrebu da sluša ženu. Tako je danas, tako je bilo uvek. Novo je samo to da muškarci i žene sve manje opšte međusobno. Udaljili su se. Zbog toga se treba što pre vratiti komuniciranju, otvorenoj razmeni misli i osećanja. Ako nema takvog kontakta, ništa drugo ne bi trebalo ni da nas interesuje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com