Danas se strateško razmišljanje ne nagrađuje uvek onako kako bi trebalo. Shodno tome, izostaje i rizikovanje, to jest spremnost na veliki gubitak. Logična posledica toga je paralizovana radna želja – svi oprezno saopštavaju svoje mišljenje i ideje, ne govore mnogo i čuvaju informacije. Osim ako ne dobiju direktno pitanje, oni koji rade za vas ili s vama čuvaju podatke za sebe da ne bi bili kažnjeni za pogrešne reči i misli. Takav način rada može dovesti do veoma zanimljivog rezultata. Sve će biti u redu, ali ipak – samo u redu. Zbog čega? Zato što velikih ideja nije bilo, jer sve velike ideje nose i rizik neuspeha.
Nije bilo hrabrih pokušaja da se osvoje visoki vrhovi koji su na vidiku, jer hrabri pokušaji nekad završe padom, a nije mnogo zabavno da padnete ako nema nikoga da vas podigne. Međutim, često se dešava da niko i ne vidi najbliže rešenje. Da sve što se vidi na vidiku bude prazan beskraj, nepregledna pustinja; da organizacija ozvaniči osrednjost. Zapravo, suprotno od "biti najbolji" nije "biti najlošiji" – već "biti osrednji". To je poslednja stvar koja vam je u životu potrebna. Sve češće se dešava da se nagrađuju oni koji se isto oblače svakog dana, idu u iste kancelarije, sede za istim stolom, ručaju istu hranu, imaju iste sastanke sa istim šefovima, s istim klijentima, s istim kolegama, grle se s istom ženom i decom, a onda se probude i – urade sve to ponovo. Kvalitetni ljudi beže iz takvih situacija. Beže od najočiglednijih rešenja, surovih ponavljanja i beskrajnih sastanaka gde je dogovor odavno postignut.
Potraga za uspehom pre svega podrazumeva želju da se postojeća situacija pomalo razmrda. Tu mora da postoji želja se nađu novi načini da se uredi nešto što već postoji, na stari način da se uradi nešto novo i da se novi načini iskoriste za neke potpuno nove stvari.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com