Pošto se čovek obično brzo navikne na lepe stvari, tako se i relativno brzo naviknemo na period u kojem smo bar nakratko lišeni svojih standardnih obaveza. Lako je hodati kada nema kugle koja nam je okačena oko noge. Već za koji dan svoji smo na svome. Spavamo koliko hoćemo, jedemo kada hoćemo, vraćamo se kući kada hoćemo… Nismo u obavezi da se brijemo, da se javljamo na telefon, da slažemo boje, da gledamo na sat… Šok usporavanja je prošao i krećemo se u ritmu koji nam odgovara. Pri tom ne postoji niko ko bi mogao i smeo da nas optuži za tromost. Čak i da se takav kojim slučajem pojavi – ko mari za to?
Autoritet neumoljivih pravila čeka nas u životu iz kog smo utekli. Nevolja je samo u tome što taj trenutak dođe suviše brzo. Konac se zateže i nova predstava počinje. Zaista je tako. Pred nama je novi važan zadatak. Ubrzavanje. Iz sporog ka bržem, od ležernog ka odlučnom, iz neodgovornog ka odgovornom. Opet smo ošamućeni. A do juče smo uživali. Obnavljanje gradiva nas neumoljivo suočava s činjenicom da smo ponovo u svakodnevici koju znamo napamet. Sutra ćemo opet sresti kolege u kancelariji i sve će krenuti istim tokom. Nije isključeno da će do kraja dana doći i do "zatezanja nekog odnosa", posebno s onima s kojima odnosi nikada i nisu bili opušteni. Pričaće se o odlukama, planovima i sastancima. Umesto koktela zadovoljićemo se kafom iz automata.
Biće nam potreban odmor od odmora, nešto što će nam omogućiti dovoljno vremena za postepeno ubrzavanje. Korak po korak, bez naglih skokova, bez šokova i prepada. Samo, to, nažalost, ne postoji. Zbog toga treba negovati samodisciplinu i truditi se da dani budu ispunjeni različitim aktivnostima. Kad malo bolje pogledamo na čitavu stvar, to i jeste jedini način da se osećamo kao potpuno novi!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com