Osoba koja preklapa ljubav i zaljubljenost, koja ima predstavu o ljubavi, maštovitu ili bajkovitu, u svakom slučaju, u sukobu s realnim stanjem stvari, traži istog takvog partnera s kojim će moći da ostvari pravu ljubav, koja zapravo i nije ništa drugo nego permanentno stanje zaljubljenosti. Oni koji imaju predstavu o ljubavi kao o blaženom osećanju koje stalno traje više ili manje intenzivno izjednačavaju ljubav sa srećom. Oni će znati da su ostvarili pravu ljubav tako što će osetiti sreću, i obrnuto – ako su pored partnera nesrećni, tada će znati da to nije prava ljubav. Da li vam ovde nešto miriše na zabludu?
U ovakvim premisama o ljubavi prepoznajemo fantaziju o ljubavi koja usrećuje, o ljubavi koja poput majke zadovoljava sve naše potrebe. To je infantilan stav, jer se od partnera očekuje da zadovolji sve želje i potrebe, da nas uvek štiti od frustracija koje donosi život. Ljubav zaista donosi sreću onima koji su nesrećni zbog nedostatka ljubavi. I u tom slučaju, međutim, ljubav i sreća su dva potpuno različita osećanja. Sreća zbog ostvarene ljubavi neće trajati večno, jer će se vremenom osoba navići na to da je voljena i da voli, što će za nju biti normalno stanje, pa će se okrenuti ispunjenju drugih želja. Mit o ljubavi-sreći čije ostvarenje potpuno usrećuje ljudsko biće manifestuje se rečenicama tipa: "Ona me je usrećila", "S njom sam konačno našao sreću".
Međutim, pretpostavka da je neko sposoban da usreći nekoga potpuno je pogrešna. Svako je odgovoran za svoja osećanja i za sopstveno osećanje sreće. Mnogi odrasli ljudi ostaju na nivou malog deteta kad ucenjuju partnera analizirajući njegovo ponašanje: "Iako vidiš da sam nesrećan, ti nastavljaš da se ponašaš na način koji mi smeta, a to znači da me ne voliš!" Iz toga često proizlazi: "Ako ti mene ne voliš, ne volim ni ja tebe".
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com