Svaki šut u donja leđa je neka vrsta podsticaja da se napravi korak napred.
Ukoliko ste vi taj koji je posle nekoliko godina veze ostavljen, postavite sebi pitanje koliko vam je vremena potrebno da biste taj prvi korak napravili. Ma koliko vas iritirale priče da ste se možda spasli jedne loše veze i jedne loše osobe koja vas ne zaslužuje (što zaista ume da bude zamorno), dalje se jednostavno mora krenuti. Od lamentiranja nad slomljenim srcem i lošom karmom nema nikakve vajde. Život može da bude divan, a vaš odraz u ogledalu zgodan, pametan, ostvaren, samostalan, samo je važno da sebi ne dopuštate pad koji će trajati.
Svakako ćete u prvim danima posle raskida kuburiti s potrebom da svoju bivšu ponovo vidite ili čujete, a slaba je šansa da ćete uspeti da izbegnete mesta koja ste svojevremeno smatrali „vašim“ i „posebnim“.
Osećaćete se kao zjapeća rupa, u raskoraku između sebe i sveta – i to je u redu. Ne treba se štedeti bola i potiskivati ga u nedogled. Mogao bi da vas iznenadi iza nekog ćoška, na primer, kada naletite na svoju bivšu s nekim novim dečkom. Ako je do tada niste pošteno preboleli, taj prvi susret – koji će vam pokazati da je ona otišla dalje, dok vi tapkate u mestu – mogao bi da bude koban.
Dakle, dajte sebi vreme da je pošteno otpatite. Ali, nemojte plivati u samosažaljenju i davati sebi neograničen rok za patnju. Sve ima neko svoje vreme pa tako postoji i vreme da se jedna veza stavi „ad akta“.
Ako je potrebno, prekinite komunikaciju sa svima ili pribegnite nekim konvencionalnijim lekovima za takve situacije. Bežite u posao, trenirajte, bavite se bilo čim što će vam omogućiti rad na sebi. Ljubav prema sebi mora da bude ono što će vas spasti od samodestrukcije. Patetiku čuvajte za sebe i besomučno se branite od uspomena.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com