Kada određeni problem rešavamo tako što se s njim suočavamo, a ne bežimo od njega (što je inače češći slučaj) i kada se taj problem posle izvesnog vremena reši onako kako nama odgovara (ili kako nam ne odgovara, ali ga bar više ne nosimo na plećima), osećamo da smo u sebi akumulirali dovoljno podsticajne energije koja će nas štititi u narednom periodu. Problem je u tome što se ta energija s vremenom troši i što nismo uvek u stanju da taj gubitak nadoknadimo. Kao da nam je prvobitni podsticaj dao neku vrstu obećanja bez pokrića. Ili smo možda mi krivi što smo mislili da će zalihe pozitivne energije duže potrajati?
Onog trenutka kada osetimo da je naša pozitivna energija počela da se kruni, ne treba čekati da se dođe do minus faze. Valja odmah krenuti u akciju kako bi se stvari nadalje odvijale onim tokom koji smo poželeli. Retko pokazivanje inicijative nije rešenje, ili bar nije uvek najbolje rešenje. Ono može da bude dobro samo ako je iskorišćeno u vidu nekog taktičkog poteza. Umesto da čekamo da se "nešto dogodi", bolje ćemo se osećati ako budemo dejstvovali. I tada nećemo samo mi biti oni koji reaguju, reakcija će stići i od sredine u kojoj živimo. Zar neko treba da utiče na nas da bismo se pokrenuli s mrtve tačke? Ako je čovek ipak od onih malo dinamičnijih i preduzimljivijih, brzo će shvatiti kakva prilika mu se ukazuje i neće je propustiti ni prepustiti nekom ko stoji sa strane i čeka.
Takav čovek ne favorizuje žurbu naspram promišljanja. On je samo čovek od akcije koji direktnim putem dolazi do direktnog cilja, za razliku od onoga koji čekanjem podseća na osobu koja ubrzano hoda unazad. Čekanje se nekada može predstaviti, to jest može nam se učiniti, kao povoljno rešenje. Međutim, čekanje može učiniti da stvari vidimo onakvim kakve nisu. I onda, umesto da smo ih na vreme proverili i sami doneli zaključak, patimo zbog toga što nam je izmakla prilika.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com