Život se ponekad sam pobrine za sve. I najjednostavniji scenario nekada bude dovoljan da se proveri istinska čvrstina odnosa koji gradimo s drugim ljudima. Često se iznenadimo koliko je krhko ono za šta smo verovali da je nesalomivo. Zaprepastimo se kada otkrijemo koliko nam je stvarno stalo i dokle smo spremni da idemo. Razočaramo se kada vidimo koliko u stvari volimo sebe. I uplašimo se kada shvatimo koliko nas zaista vole drugi. Ali, pažnje su vredni samo oni koji su spremni da sve što otkriju izgovore naglas. Onda se život opet malo potrudi i pruži im drugu šansu. I samo najbolji odolevaju. Zbog toga je prijateljstvo veoma teška reč.
Staro pravilo kaže – prijatelji se teško stiču, a veoma lako gube. Lakoća takvog gubitka uvek baca neko novo svetlo na istinsku vrednost nekadašnjeg prijateljstva. Nije da nismo otvoreni za sve opcije. Nadamo se i dobrim i lošim mogućnostima, ali nijednog trenutka ne očekujemo da će nekom prijateljstvu doći kraj. Ko preuzima odgovornost za takav scenario? Obe strane. Postoje, naravno, olakšavajuće okolnosti koje se uvek uzimaju u obzir, ali odgovornost za prekid jednog prijateljstva moraju da snose obe strane, bez obzira na to koja je načinila prvi razorni korak. A koraci se mogu načiniti u raznim oblastima. Neka prijateljstva stradaju zbog ljubavnih trouglova, neka zbog profesionalne neostvarenosti ili ljubomore, neka zbog rivalstava koja tek u nekim zrelijim godinama postanu nepremostiva razlika.
Kada se dođe to toga „čija će biti poslednja“, kada nema poverenja i kada niko nije spreman da načini ustupak pred tuđim idejama, led je obično već previše debeo da bi mogao da se razbije tek tako. Onda osobe koje su nam do juče bile najbliže postaju osobe koje više ne prepoznajemo i jedina opcija koja stoji kao izvesna jeste ta da više ne postoji nijedan razlog da se ponovo sretnemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com