Kako reagujemo kada nas iznenadni događaji, snaga nečijih argumenata ili sam život nateraju da promenimo mišljenje i možda krenemo nekim novim putem? Da li se lako prilagođavamo novonastaloj situaciji ili tvrdoglavo guramo po starom, pa kako bude? Čak i kada znamo da grešimo? Nije lako promeniti mišljenje pa onda još i priznati da je do promene u nekom prelomnom momentu i došlo, ali ako se to već desi, nema razloga da se pravimo nevešti i da glumimo da smo mi ipak u pravu iako nas stvarnost u potpunosti demantuje. Treba biti otvoren za svaku situaciju. To je jedini način da budemo za nekoliko koraka ispred drugih.
Doslednost je poslednje utočište ljudi bez mašte, govorio je Oskar Vajld. I možda se u potpunosti treba složiti s njim. Mišljenje treba menjati ukoliko argumentacija govori u korist toga. Kakav to utisak ostavlja na druge? Kakav god da je, do tuđeg mišljenja nam nije stalo. Ili možda ipak nije tako? Možda Vajld nije bio u pravu, možda je doslednost jedna od suštinskih vrednosti koja određuje kredibilitet i čvrstinu ličnosti. Možda je to razlog zbog kog se trudimo da očuvamo svoje navike i pojačamo karakteristike koje određuju našu ličnost, počev od načina odevanja pa sve do političkih ubeđenja. A šta se dešava kada nas određene okolnosti nateraju da posumnjamo u sebe? Najpoštenije je da iskreno posumnjamo i da preispitamo kompletan život ako treba. Fleksibilnost ne isključuje ozbiljnost i pouzdanost, ali odstranjuje krutost.
Promena se ne treba plašiti pod uslovom da za njih postoji dobar razlog. Kada se problem pojavi, treba ga sagledati sa svih strana, a nove ideje treba prihvatiti samo ukoliko iz njih može da se dobije konkretna korist. Da li ćemo onda ispasti proračunati? Možda hoćemo, a možda ćemo u svojim očima biti inteligentan strateg.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com