Jedna od stvari koje nam žene najčešće i najviše zameraju jeste činjenica da smo uglavnom skloni tome da vidimo samo spoljašnjost, samo izgled žene, potpuno zanemarujući činjenicu da je njihova lepota zapravo unutrašnja. I zaista je smešno kako nam to ne pada na pamet, budući da mahom znamo koliko se one trude da održe harmoniju između te dve lepote. Zašto nas onda manje zanima ono čime žene zrače, a više proporcije njihovih tela, prirodan osmeh ili crte lica? Možda zato što usled sopstvene nesavršenosti verujemo da savršena žena ipak ne postoji.
Činjenica je ipak da je lepota nešto čime žena ume da sjaji, nešto što se ne može analizirati niti smestiti u proporcije. Nešto što će nam pomoći (bez obzira na to kog smo pola) da pronađemo harmoniju, da postignemo ravnotežu, da budemo iskreni i prema sebi i prema drugima. Da li i to ume da zazvuči fatalistički, posebno kada se dođe na teren prekidanja veze za koju smo mislili da je savršena i da je ništa ne može ugroziti? Da, ponekad. Svaka veza ima svoj vek trajanja i prekida se onda kada se pokidaju veze koje spajaju dve osobe iznutra. Ono što se vidi spolja samo je glazura koja neće dugo opstati ako nema nikakvih unutrašnjih sadržaja. To je svima jasno.
Zbog nedostatka unutrašnje lepote (bića ili dvaju bića u vezi) nema svrhe miriti se i nastavljati nešto čemu je kraj očito suđen. Da li ćemo se zabrinuti zbog toga što se desilo – ostaje da se vidi. Obično se misli da je raskid nešto što je tužno, ali u zavisnosti od pojedinih situacija, raskid može da bude i uspeh, jer ne vredi ostajati u vezi koja ne uspeva i koja samo spolja izgleda harmonično i srećno. Umesto da se po navici pretvaramo u serijske monogamiste, bolje bi bilo da sebi damo priliku da zaista upoznamo sebe bez osećanja nekog prevelikog pritiska.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com