Ljudi više ne čitaju kao nekada. U stvari, uopšte ne čitaju. „Kako to, pa mi smo baš narod koji voli knjige!“, reći će neko. Jesmo, prosečan Srbin se nadasve diči svojim knjigama.
Veoma je pažljiv prema njima: drži ih uredno složene na polici i sačuvaj bože da ih takne. Ako to ipak učini, onda to radi samo zato da bi bacio pogled na poslednju stranicu ili da bi potražio sočne pasuse.
Nije retka situacija da prosečan srpski čitalac odabere knjigu za svoju policu ne samo na osnovu boja korica, koje se slažu uz sedeću garnituru u dnevnoj sobi, nego i na osnovu pročitane kritike koja zapravo prodaje knjigu. „Najomiljeniji domaći pripovedač, koji je svojom prethodnom zbirkom osvojio zemlju na juriš, u svom novom romanu nudi ogromnoj čitalačkoj publici pravu poslasticu od proze.“ Kako ovakav tekst može nekoga da odbije? Ta knjiga mora biti vaša. Ili, recimo: „Svojom nezaboravnom prozom, oštroumnim zapažanjima i poniranjem u tajne čovekove motivacije taj i taj svrstao se među najistaknutije mlade pisce današnjice.“ Želite ovu knjigu, zar ne?
Iskreno mislim da te tekstove i ne piše niko drugi do sami autori. Pa niko o njihovim romanima ne može znati više od njih samih. Neće valjda da ih piše izdavač? Morao bi da pročita celu knjigu, a bio bi i pristrasan. Neki pisac tokom noći možda ima problema sa tim specifičnim vidom literarne prostitucije, međutim, ujutru će mu unutrašnji glas šapnuti da je to, uostalom, najstariji zanat na svetu i tako pomenuti tekstovi ipak nastaju i prodaju knjige.
Mislim, ako autor ne može sam sebi napisati kritiku i objaviti je, kakav mi je to autor? Možda će mu sa moralne tačke gledišta biti neprijatno, pa će pozvati svog izdavača i zakukati kako će se pre ubiti nego što će sam sebe hvaliti, no na to više niko ne pada – pa mrtvi autori imaju najbolju prođu!
Izbegavajte kupovinu knjiga iz kojih vam na putu do kuće ispadaju superlativi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com