Kako nas iskustvo i prosto sagledavanje stvari dovodi do zaključka da zaista nijedan problem nije večan, pa da samim tim nijedna kriza, ekonomska depresija, nazovimo je već kako god hoćemo, ne može da traje do veka, logično bi bilo da se zapitamo zašto onda svesno prkosimo logici. Ako dozvolimo da nam se opšta informisanost završi na medijskoj slici sadašnjice, raspoloženje će nam zavisiti od dnevne doze pesimizma. Da li su u pravu oni koji misle da je najbolje vreme za ulaganje bilo kakve vrste baš onda kada situacija izgleda bezizlazno? Da li je najbolje vreme za kupovinu novog auta onda kada ga niko drugi ne kupuje?
Moglo bi se reći da je odgovor na ovo pitanje potvrdan. Zašto? Zato što je tada najjeftiniji. Kupovina jeste, baš kao i piće, društvena aktivnost. Sve ide u krug. Najlakše je reći da nas je reklama na televiziji privukla da odemo u banku i raspitamo se o stambenim kreditima. Tako drugi bar delimično deluju krivi za ono što smo sami učinili. Međutim, direktna krivica uvek pada na onoga ko je neko delo počinio. Ako ste uzeli "audija" na lizing, a tek ste počeli da radite, pa vam na ratu odlazi trećina plate… Neko tu nije uradio domaći zadatak iz matematike kako treba. Budžet u tom slučaju, hteo ne hteo, mora početi da škripi.
Zbog toga je važno da preuzmemo odgovornost za svoje postupke i za ono što možemo da promenimo. Ukoliko smo negde i napravili problem, proguta se i ta knedla već nekako, dug banci mora da se vrati i tu nema pogovora. Stara dobra izrekla glasi: prvo uštedi, a onda rasporedi. Većina nas razmišlja upravo suprotno – ne razmišlja se mnogo dok se troši, a i te kako se mnogo mozga kada je potrebno da se nešto uštedi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com