Poređenje jedne ljubavne veze s partijom šaha u kojoj se racionalno povlače potezi s obe strane često može da se predstavi kao pravilo broj jedan, alfa i omega uspešne veze. „Nikada nemoj pokazati koliko ti je zaista stalo.“ Koliko puta ste dobili taj savet od svojih prijatelja, bez obzira na to kojeg su pola? Reč je o pravilu s kojim su upoznati i muškarci i žene, u tome moramo svi da se složimo. Ali, da li to pravilo moramo da primenjujemo i kada na red dođu emocije?
Zvuči pomalo apsurdno. Zbog čega treba da krijemo ono što zaista osećamo? Da bismo ostali zanimljivi? Da bismo partnerku vešto držali na „tihoj vatri?“ Da bismo sačuvali predstavu o tome kako izazov još uvek postoji? Da se ne bismo predali i kapitulirali? U suprotnom, priča ide ovako: ko se potpuno preda i razotkrije, sasvim sigurno gubi. Prestaje da intrigira i neoprezno stavlja do znanja voljenoj osobi da joj sasvim pripada. Ali zar u tome nije lepota, krajnji cilj, potvrda o tome da se pojavio neko ko vas sasvim pokreće, o kome razmišljate bez ograda i kome se dajete bez ostatka? Nije li to ona osoba za kojom, bar oni normalni među nama, tragaju čitavog života?
Međutim, čovek je čoveku vuk, upozoravaju skeptici i u suštini svega nalazi se želja za osvajanjem. „Osvojeno“ više ne isijava onu specifičnu zavodljivost koja osobu preko puta konstantno drži u niskom startu. Između ostalog, kada se nešto nalazi na vrhuncu, jasno je da ne može da se razvija dalje i u sjaju svoje veličine krije klicu postepenog pada, koji je neminovan. Na sreću, kontraargument ipak postoji. Ukoliko posle pokazivanja emocija stvari zaista krenu predviđenim tokom, ka laganom gašenju, onda to samo znači da ona i nije bila ona „prava“. A „pravu“ tako nešto ne može ohladiti. Naprotiv, može je učiniti srećnom, zadovoljnom, ostvarenom. U tom slučaju, šta dobijamo ukoliko vešto vodimo igru? Mi ćemo biti pobednici jer će ona prva kapitulirati?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com