Pošto živimo ovde gde živimo (što sticajem okolnosti koja se zove rođenje, što svojevoljno, mada je to ređi slučaj), nije ni čudo što se svakodnevno osećamo kao da se nalazimo na nekoj velikoj prekretnici. Ostalim narodima prekretnice se dešavaju s vremena na vreme, u cikličnim periodima, a nama se to dešava na dnevnoj bazi. A pored svih tih dešavanja (od kojih su sva istorijska ili ih mediji bar kao takve predstavljaju) treba razmišljati i o tome u kom ćemo pravcu usmeriti svoju karijeru, ljubav, odnose s porodicom i prijateljima, svoju decu, svoje kućne ljubimce, svoje male i velike navike.
Naravno, nismo svi podjednako motivisani da se bavimo time. Neke sprečava nezainteresovanost, neke zarada, neke društvena reputacija. S druge strane, treba priznati da ima i onih koji dobijaju genijalne ideje, koji uspevaju da se nametnu, da dođu u situaciju da pokažu i dokažu koliko vrede. I pošto sve to uspeju da izvedu, ona prva grupa opet ne može da se bavi svojom svakodnevicom jer im sad ova druga grupa samo još više ide na živce, i tako u krug. Niko ne voli da bude brzoplet, da olako donosi zaključke i odluke. Ali ako dobro razmišljanje o svemu u šta bismo mogli da se upustimo potraje malo duže nego što je potrebno, dolazi do pasivizacije motiva, htenja i volje. A kad do toga dođe, ta boljka se veoma teško leči. Podilaženje lenjosti je neminovno.
U atmosferi svakodnevnih napetosti logično je da nam konstrukcija svakodnevnog života zadaje dosta muke. Jedni s drugima komuniciramo manje nego inače, ali ne zato što se ne volimo međusobno. Naprotiv, samo želimo da se izbegnu teške rasprave, posebno kada osetimo da se nalazimo na ivici toga da jedni drugima kažemo baš ono što (ne) treba. Valjda nas danas jedino teši to što je u životu nekada bilo i gorih momenata… Njih se setimo pa nam ovo danas sve izgleda kao pesma.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com