Svojevremeno sam sa nekim prijateljima razbijao glavu datumima i podacima koje smo učili u školi, pa smo svi zajedno došli do zaključka da nam je u pamćenju zapravo ostalo samo mesto u udžbeniku gde se dotični događaj opisuje, a ne i sam događaj.
Tako je nastala polemika oko pitanja: zbog čega se mora bubati sva ta masa podataka, kada će ionako biti zaboravljena?
Zašto se ne bi pamtilo samo ono što čoveku ostaje u pamćenju – na kom se mestu u udžbeniku nalazi odgovarajući podatak?
Samo pomislite koliko bi bilo logičnije da se ispitivanje vodi po sledećem principu.
Na primer, nastavnik pita: „Gde je počeo Prvi srpski ustanak?“ A marljivi učenik odgovara: „Na 41. strani udžbenika iz istorije, treće dopunjeno i prošireno izdanje.“
„A kako se završio Drugi svetski rat?“ „Drugi pasus sa leve strane, na dnu ispod slike, ista knjiga.“ „Odlično, hvala lepo.“
Nekoliko trenutaka svi smo razmišljali da o toj svojevrsnoj metodi ispitivanja obavestimo Ministarstvo prosvete, međutim, pokolebao nas je mogući ministrov odgovor koji bi se našao na četvrtoj strani dnevnih novina, u drugom stupcu, masnim slovima.
„Hvala na predlogu, molim vas – nemojte više.“ Izgleda da ne bismo dobro prošli kao reformatori školstva.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com